Povratak u 1914.

Zaista, Prvi svetski rat je uništio ne samo živote već i tri evropska carstva – nemačko, austrougarsko i rusko – dok je urušavanjem Osmanske vlasti i četvrto došlo do ivice propasti. Do Velikog rata težište globalne ravnoteže snaga bilo je u Evropi; posle njega, Sjedinjene Države i Japan pojavile su se kao velike sile. Rat je takođe omogućio boljševičku revoluciju 1917, utro put fašizmu i, na kraju, pojačao i raširio ideološke sukobe koji su upropastili dvadeseti vek.

Kako to da se dogodila takva katastrofa? Nedugo pošto je rat izbio, kada su nemačkog kancelara Teobalda fon Betman-Holvega pitali da objasni šta se desilo odgovorio je: „O, da sam samo znao!“ Možda u interesu sopstvenog pravdanja počeo je da rat smatra neizbežnim. Slično njemu, britanski ministar spoljnih poslova ser Edvard Grej obrazlagao je kako je zaključio „da nijedan pojedinac nije mogao da ga spreči“.

Pitanje sa kojim se danas suočavamo jeste može li rat da se ponovi. Margaret Mekmilan, autorka zanimljive nove knjige „Rat koji je okončao mir“, tvrdi da je „zavodljivo – i otrežnjujuće – uporediti današnje odnose između Kine i SAD sa odnosima Nemačke i Britanije pre jednog veka“. Čineći slično poređenje magazin Ekonomist zaključuje „da je najproblematičnija sličnost između 1914. i sadašnjice u nonšalantnosti“. A neki stručnjaci za političke nauke poput Džona Miršajmera sa Univerziteta u Čikagu obrazlažu: „budimo iskreni – Kina se ne može uzdići na miran način“.

Međutim, istorijske analogije, iako su ponekad korisne radi predostrožnosti, postaju opasne kada prenose poruku da je nešto istorijski neizbežno. Prvi svetski rat nije bio neizbežan. Uspon moći Nemačke i strah koji je stvoren u Velikoj Britaniji učinili su ga, međutim, verovatnijim. Ali je isto tako učinjen verovatnijim zbog uplašenog odgovora Nemačke na uvećanu moć Rusije, kao i zbog mnoštva drugih faktora, među kojima su i greške ljudi. Međutim, jaz u sveukupnoj moći između SAD i Kine danas veći je nego onaj koji je 1914. delio Nemačku i Britaniju.

Izvlačenje lekcija za sadašnjost iz 1914. zahteva razvejavanje mnogih mitova o Prvom svetskom ratu. Na primer, tvrdnji da je to bio planiran preventivni rat Nemačke protivreče dokazi koji pokazuju da vodeće elite u to nisu verovale. Niti je Prvi svetski rat bio slučajan, što je stav u kojem drugi istrajavaju: Austrija je ušla u rat namerno, da otkloni pretnju rastućeg nacionalizma Slovena. Bilo je loših procena kada je reč o trajanju i obuhvatnosti sukoba, ali to nije isto što i slučajni rat. Takođe je rečeno da je do rata dovela neobuzdana trka u naoružanju u Evropi. Ali trka ratnih mornarica je završena 1912. i Britanija je pobedila. Iako je u Evropi vladala zabrinutost zbog sve veće snage vojski, gledište prema kojem se u rat strmoglavilo upravo zbog trke u naoružanju je pojednostavljeno.

Današnji svet se od onog iz 1914. razlikuje na nekoliko važnih načina. Jedan je da nuklearno oružje političkim liderima kristalno jasno pokazuje kako bi svet izgledao posle eskalacije. Da su austrijski imperator, kajzer i ruski car imali kristalnu kuglu koja bi im pokazala njihove uništene imperije i gubitak tronova 1918, možda bi 1914. bili mudriji. Sigurno je da je efekat kristalne kugle snažno uticao na vođe SAD i Sovjetskog Saveza tokom Kubanske raketne krize. Verovatno bi ona imala sličan uticaj na današnje kineske i američke lidere.

Još jedna razlika je u tome što je danas ideologija rata mnogo slabija. Godine 1914. rat je zaista doživljavan kao neizbežan, a fatalistički stav bio je podržan argumentima socijalnog darvinizma prema kojem bi rat trebalo podržati jer bi on „provetrio vazduh“ kao dobra letnja oluja. Kao što je Vinston Čerčil pisao u „Svetskoj krizi“:

„Postojalo je čudno raspoloženje. Nezadovoljene materijalnim prosperitetom, nacije su se žestoko okrenule razdoru, bilo unutrašnjem ili spoljnom. Nacionalne strasti, prekomerno uzdizane usred opadanja religije, gorele su pod licem gotovo svake zemlje sa žestinom koja bi, ako se potiskuje, eksplodirala. Gotovo svi su mogli pomisliti da svet želi da pati. Svakako, muškarci su svuda bili željni da se usude“.

Budimo sigurni, nacionalizam u Kini sada raste, dok su SAD pokrenule dva rata posle napada od 11. septembra 2001. Ali nijedna od te dve zemlje nije ratoborna niti je privlači ideja o ograničenom ratu. Kina nastoji da igra veću ulogu u svom regionu, a Amerika ima regionalne saveznike čijoj je bezbednosti posvećena. Pogrešne procene su uvek moguće, ali se rizik može znatno umanjiti ispravnim izborom politika. I zaista, u mnogim oblastima – energetici, klimatskim promenama i finansijskoj stabilnosti na primer – Kina i SAD imaju jake podsticaje da sarađuju.

Iznad svega, dok je Nemačka 1914. bila za petama Britaniji (i čak je prestizala kada je reč o snazi industrije), SAD su decenijama ispred Kine u resursima sveukupne vojne, ekonomske i meke moći. Previše avanturistička politika ugrozila bi dostignuća Kine kod kuće i u inostranstvu.

Drugim rečima, Amerika ima više vremena da uredi svoje odnose sa rastućom silom nego što je imala Britanija pre jednog veka. Previše straha čini da se proročanstvo ispuni samo. Hoće li SAD i Kina uspeti da dobro urede svoje odnose, drugo je pitanje. Ali kako će to učiniti, biće diktirano izborom ljudi, a ne nekakvim gvozdenim zakonom istorije.

Među lekcijama koje valja naučiti iz događaja 1914. jeste i ta da treba biti oprezan sa analitičarima koji prave istorijske analogije, posebno ako one imaju prizvuk neizbežnosti. Rat nije neizbežan, mada uverenje da jeste može postati jedan od njegovih uzroka.

Autor je profesor na Harvardu i autor knjige „Predsedničko liderstvo i nastanak američke ere“

Copyright: Project Syndicate, 2014. www.project-syndicate.org