Republikanci krivi za sunovrat demokratije

Možda je to isuviše stroga ocena afričkih demokratija u začetku. Ako smatrate da preterujem, niste obraćali dovoljno pažnje. Udovoljavanje ekstremističkim grupama, odbacivanje nauke, neposredne laži i izvrtanja istine i izbegavanje pravih pitanja koja su karakterisala najnoviji izborni krug predstavljaju novi sunovrat demokratske politike.

Najveći krivci su nesumnjivo američki republikanci čiji su lideri nekako uživali u idejama koje prevazilaze granice prikladnog u drugim razvijenim zemljama. Kada je reč o desetak predsedničkih kandidata njihove partije, samo su dvojica (Mit Romni i Džon Hantsmen) odbili da odbace naučne dokaze koji se tiču globalnog zagrevanja i ljudskog faktora kao njegovog uzročnika. Međutim, kada se našao pod pritiskom, Romniju je bilo dovoljno neprijatno zbog njegovog stava da mu je glas podrhtavao dok je govorio o tom pitanju.

Darvinova teorija evolucije dugo je i među republikancima važila za bezobraznu reč. Rik Peri, guverner Teksasa i prvi favorit na nominacijama u Republikanskoj partiji, rekao je da je to samo „neka teorija tamo“, dok je sam Romni morao da tvrdi da se podudara sa kreacionizmom – sa idejom da je neka inteligentna sila stvorila kosmos i pretvorila ga u živo biće.

Inače, postoji arhaična ideja u ekonomiji, a ona glasi da SAD treba da se vrate na Zlatni standard. Ipak, i ova ideja ima jaku podršku u okvirima Republikanske partije. Niko se nije iznenadio kada je partijska platforma dala zeleno svetlo za Zlatni standard na konvenciji u avgustu.

Većina neamerikanaca bi zaključila da nije normalno to što ni Romni ni Barak Obama nije podržao strože zakone o kontroli oružja (pri čemu je Obama napravio izuzetak samo za oružje poput AK-47) u zemlji u kojoj je ponekad lakše kupiti oružje nego glasati. Većina Evropljana ne može da shvati kako u jednoj civilizovanoj zemlji oba kandidata mogu da podržavaju smrtnu kaznu. A o debati o abortusu neću ni da govorim.

Romni je bio toliko zastrašen opsesijom njegove partije niskim porezima da nikada nije isticao budžet koji se uvećavao. Ostavljeno je njegovim finansijskim savetnicima da objasne, kako je naveo magazin Ekonomist, da je to „neophodno đubre“ orkestrirano da bi se ubedili fanatici koji glasaju na republikanskim nominacijama.

Obama je sa svoje strane udovoljavao ekonomskim nacionalistima tako što je napadao Romnija kao „pionira premeštanja američkih radnih mesta u inostranstvo“ i nazivao ga „glavnim odlivačem radnih mesta“, kao da je „odlivanje“ radnih mesta nešto loše, nešto što može da se zaustavi ili kao da je sam Obama mnogo toga uradio da tome stane na put.

Dvosmislenost, neistine i kompletne laži toliko su uzeli maha u oba izborna štaba da su mnogi mediji i nepartijske grupe dopunjavale takmičarske liste izvrtanja činjenica. Neki od najgorih primera uključuju Obamine tvrdnje da Romni planira da poveća poreze za 2.000 dolara poreskim obveznicima sa osrednjim prihodima i/ili da smanji poreze za pet biliona dolara i da Romni podržava zakon kojim će „svi abortusi, čak i u slučajevima silovanja i incesta“ biti zabranjeni.

Romni je išao još dalje, te je tvrdio da Obama planira da poveća poreze za 4.000 dolara poreskim obveznicima sa srednjim prihodima, da Obama planira da „uništi socijalni sistem tako što će da odbaci zahteve za posao“; i da Krajsler, kojeg je finansijski pomogla Obamina administracija, prebacuje svu svoju proizvodnju džipova u Kinu.

Nijedna od ovih tvrdnji nije bila tačna. „Ovo je bila takva vrsta kampanje da je od početka do kraja bila ispunjena obmanjujućim napadima i kontranapadima, i sumnjivim tvrdnjama“, napisali su analitičari Fektčeka (FactCheck.org.).

U međuvremenu, tokom tri televizijske predsedničke debate i jedne potpredsedničke debate, klimatske promene, ključno pitanje našeg vremena i jedan od najozbiljnijih problema sa kojima se suočava naša planeta, nisu ni jednom pomenute.

Dva se zaključka mogu izvesti iz američkih izbora. Jedan je da će Americi doći glave slab kvalitet njenog demokratskog diskursa i da je tek na početku svog neizbežnog pada. Simptomi su tu, čak i ako zaraza još nije inficirala celo telo.

Druga mogućnost je da ono što je rečeno i učinjeno tokom izbora malo utiče na zdravlje politike. Kampanje su uvek vreme za jeftin populizam i dodvoravanje fundamentalistima koji se bave jednim pitanjem. Ono što je zaista važno jeste možda ono što se dešava kada kandidat stupi na funkciju, odnosno „kvalitet „kočnice i ravnoteže“ u okviru koje on ili ona deluje, ponuđeni saveti, donete odluke i na kraju politika koja se vodi.

Ali ako američki izbori nisu ništa drugo osim zabave, zašto je onda na njih potrošeno toliko novca, i zašto je toliko ljudi zabrinuto zbog njih? Da li odgovor može da bude da bi ishod u suprotnom bio još gori?

Da parafraziramo reči Vinstona Čerčila – izbori su najgori način za biranje političkog lidera, sa izuzetkom svih ostalih metoda koji su isprobani, i to nigde onoliko koliko u Americi.

Autor je profesor međunarodne političke ekonomije na Univerzitetu Harvard. Napisao je knjigu: „Paradoks globalizacije: Demokratija i budućnost svetske ekonomije“