Islamski terorizam postao je centralni deo bezbednosne politike u Nemačkoj i mnogim drugim zapadnim zemljama u proteklih nekoliko godina. Namere terorista jesu sejanje nepoverenja i strahova; njihov cilj jeste slabljenje demokratske vladavine zakona, te poljuljivanje poverenja građana u javne institucije. Vlade su rešene to da spreče, ali stvarnost je takva da učestale terorističke pretnje služe da povećaju umesto da smanje nesigurnost među našim ljudima.
Debate širom Evrope povodom novih bezbednosnih zakona u borbi protiv terorizma ponekad stvaraju lažnu sliku da države prete umesto da štite slobode svojih građana.
Činjenica je da često pretpostavljeni konflikt između slobode i javne bezbednosti ne postoje. Sloboda i javna bezbednost nisu u suprotnosti. One su komplementarne i čak zavise jedna od druge. Javna bezbednost je preko potrebna za slobodu, dok je zaštita slobode u srcu demokratske državne odgovornosti za javnu bezbednost.
Naravno, bezbednosnim organima su potrebna odgovarajuća oruđa za borbu protiv terorizma. Kako teroristi koriste nove tehnologije, tako se i legalna i tehnička sredstva koje koriste bezbednosne vlasti moraju usklađivati sa tim. Ali, protiv terorizma se ne mogu boriti same bezbednosne vlasti. Prevencija je bolja od represije. Trebalo bi da učinimo sve što je u našoj moći da izbegnemo radikalizaciju, da presečemo proces radikalizacije u početnoj fazi i pomognemo radikalizovanim pojedincima da se vrate u društvo i prihvate naše vrednosti. U suočavanju sa sve većim problemom domaćeg terorizma, zapadne zemlje često su nesvesne ovih procesa radikalizacije. Kako bi efikasno intervenisali, moramo pronaći odgovore na tri pitanja: Gde i kako se ljudi radikalizuju? Zašto su njima privlačne radikalne ideje? Šta možemo učiniti da se suprotstavimo tome?
U Nemačkoj, radikalizacija se uglavnom odvija u džamijama ili u privatnim sobama za molitve, kao i preko interneta. Kao kontramera koristi se državni nadzor, ali važno je i bliže sarađivati sa muslimanskom populacijom.
Roditelji, prijatelji i imami mogu primetiti znake radikalizacije mnogo ranije nego što to mogu bezbednosni zvaničnici, i oni mogu delovati odgovornije u tim slučajevima stupanjem u kontakt sa državnim agencijama. Bezbednosne vlasti su odgovorne za praćenje mnogo vidljivijih znakova radikalizacije, a i druge državne agencije mogu pomoći potencijalnim terorističkim regrutima da napuste ekstremističko okruženje i reintegrišu se u društvo. Ništa, međutim, ne može zameniti podršku i pomoć koje neposredno okruženje pruža ovim mladim ljudima.
Drugo pitanje – zašto neke ljude privlače radikalne ideje – predmet je istraživača i bezbednosnih stručnjaka, koji se generalno slažu da su ljudi više nagnuti ka prihvatanju radikalnih ideologija ukoliko se osećaju otuđeno. Ovo se naročito odnosi na mlade ljude koji su iskusili stvarnu ili čak zamišljenu diskriminaciju. Usled nedostatka atraktivnih socijalnih ili profesionalnih perspektiva, takvi mladi ljudi često traže novi dom unutar radikalnih grupa. Zadatak društva jeste da im omogući osećaj pripadnosti. To znači novi smisao posvećenosti civilnog društva u celini. Naše društvo mora u većoj meri da poštuje i priznaje druge, da stiče više znanja o različitim kulturama i religijama. Moramo da stvorimo čvrsto sastavljene mreže ličnih odnosa između članova različitih socijalnih i religioznih grupa.
Građani bi trebalo da razmotre svoje dužnosti da se angažuju na principima liberalne demokratije. Dužnost je svih da se bore protiv ekstremističkih aktivnosti i istupaju protiv radikalnih izjava u javnosti i privatno.
Muslimani imaju naročitu odgovornost. Unutar njihovih zajednica ili socijalnih okvira, oni imaju mogućnosti koje drugi nemaju. Nemuslimani retko imaju većih kontakata sa muslimanima, koji su u procesu da postanu radikalizovani, i u svakom slučaju njihovi argumenti ne bi bili dobro prihvaćeni.
Velika Britanija i Holandija naročito imaju brojne pozitivne projekte civilnog angažovanja u koje su uključeni muslimani. Nameravamo da i u Nemačkoj olakšamo sprovođenje i podržimo slične kontakte sa muslimanskim grupama.
Evropa i Zapad moraju mnogo tesnije sarađivati sa ključnim muslimanskim zemljama. Potrebni su nam Turska, Saudijska Arabija, Avganistan, Pakistan i zemlje Magreba kao partneri u borbi protiv islamskog terorizma. To podrazumeva i poboljšanu operativnu saradnju između bezbednosnih vlasti. Ove zemlje imaju jasno interesovanje da sačuvaju svoju stabilnost. Istovremeno, u našem je interesu da dođemo do važnih informacija o terorističkim strukturama i aktivnostima.
Autor je ministar unutrašnjih poslova Nemačke
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
