Kroz nešto više od osam meseci, 6. novembra, znaće se ime lidera u daljem četvorogodišnjem mandatu najmoćnije sile sveta, kako to običavaju da ga komplimentiraju Amerikanci (njega kao predsednika, a i sebe u tom paketu). Kredibilna istraživanja upozoravaju, međutim, da u poslednje vreme ta njihova klasifikacija počinje da gubi na intenzitetu, kao posledica domaće i sveopšte globalne krize, dok se istovremeno dopunjuje lista očekivanih izazova i uzbrdica za sledećeg nosioca stanarskog prava u Beloj kući.
Bez obzira zvao se on ponovo Barak Obama – odnosno Mit Romni ili Rik Santorum, u svojstvu njegovih objektivno jedino preostalih republikanskih protivkandidata.
U traženju odgovora na brojne i svakovrsne dileme povodom primetne zabrinutosti zbog tekućeg slabljenja američke moći i brojnih strateških izazova na širem međunarodnom planu („od Egipta i Avganistana, do Kine i šire“, kako je to ovih dana konstatovao njujorški Tajms), pažnju javnosti privukle su tri nove knjige uvaženih eksperata – Roberta Kejgana iz Brukingsovog instituta, Džona Ajkenberija sa Prinstona i Čarlsa Kapčana sa Džordžtauna.
Sve tri pripadaju oblasti ozbiljne političke literature, ali sa pitanjima i u obradi uglavnom veoma razumljivim većini od onih skoro 230 miliona birača koji će prvog novembarskog utorka odlučivati o novom šefu države. Konkretno: koliko je uzdrmana sadašnja pozicija SAD u svetu i šta bi trebalo da bude prava strategija željenog nacionalnog povratka? Odnosno: da li je liberalni međunarodni poredak, za koji se zna posle 1945, počeo da ustupa mesto nečemu drugačijem i prilično neuređenom, bez obzira na to šta Amerika čini ili pokušava da učini ovih poslednjih godina i decenija?
U svojevrsnoj trilateralnoj debati Kejgan, Ajkenberi i Kapčan saglasni su bili jedino u konstataciji da je vreme neprikosnovene američke moći i dominacije u svetu nepovratno prošlo. Ali, šta se sad može očekivati za dalje?
Kejgan je zagovornik „promene bez promene“ i tumači kako i zašto – i pored svega što se sad evidentno dešava – ipak nema prave, dobre alternative globalnom liderstvu SAD. Upozorava, s tim u vezi, našta bi bez toga ličio ovaj svet i, sledstveno tome, dalje konstatuje da Amerika ni u kom slučaju „ne bi sad trebalo da izvrši preventivno samoubistvo supersile prihvatanjem zahteva koje joj postavljaju zemlje u usponu poput Kine i ostalih“.
Završna poruka ovog eminentnog predstavnika jednog od vodećih vašingtonskih istraživačkih instituta glasi, najkraće rečeno, da bi opadanje postojeće američke moći (tvrde i meke) neminovno bilo propraćeno odgovarajućim sunovratom međunarodnog poretka. „A, to bi bilo zamenjeno nekim poretkom druge vrste, koji bi odražavao želje i kvalitete ostalih svetskih sila. Ili bi, možda, jednostavno došlo do kolapsa“, zaključuje Kejgan u knjizi čija je ideja vodilja (sa pratećim argumentima, pa čak i pojedinim formulacijama) primetno na istoj talasnoj dužini sa porukama koje koristi u tekućoj predizbornoj kampanji Mit Romni, glavni kandidat za republikansku nominaciju.
Džon Ajkenberi polazi od konstatacije da je međunarodni poredak „mnogo otporniji i stabilniji nego što se to nekima čini“, zahvaljujući tome što je svoju jedinstvenu multilateralnu strukturu jačao i održao kroz mrežu institucija – kao što su Ujedinjene nacije, Svetska banka i NATO – u čijem su kreiranju SAD učestvovale posle završetka Drugog svetskog rata. „Amerika je jaka kad dejstvuje kroz tu duboku strukturu moći, kroz koju se šire naše osnovne vrednosti kapitalizma i demokratije u skoro sve krajeve sveta“, navodi on u svojoj knjizi, uz zaključak da će „Amerika ostati snažna, ukoliko zadrži tu svoju mrežu savezništava i partnerstava, a ne pokušava da ide dalje sama“.
I, na kraju, Čarls Kapčan, koji u odnosu na prethodnu dvojicu zastupa prilično pesimističku tezu (sa odgovarajućim naslovom „Ničiji svet“) da smo svi mi – u periodu ovog sadašnjeg iskoraka u 21. vek – svedoci jednog „evidentno globalnog zaokreta“ u odnosu na raspoloženje ostalog sveta prema SAD i Zapadu, uopšte. Analizirajući pomenuti globalni zaokret ka multipolarnosti, on na kraju zaključuje i sledeće: „Čak i u slučajevima širenja demokratije, kao što se čini da se to sad događa u regionu „arapskog proleća“, novi režimi koji izranjaju ne ponašaju se obavezno u skladu sa zapadnim pravilima samo zato što se priklanjaju demokratiji“. A, na to pridodaje preporuku nadležnima u Vašingtonu da kao „voju strategiju u držanju koraka sa ostalim svetom krenu, za početak, u obnovu američke političke i ekonomske snage, umesto da podlegnu pritisku da se taj svet oko nas priklanja zapadnim vrednostima i institucijama“
Iz pres službe Bele kuće stizale su proteklih dana sporadične reakcije na poruke renomiranih eksperata, uglavnom u stilu da će se „kao i dosad, sve sugestije te vrste ozbiljno razmatrati i u sledećem mandatu predsednika Obame“. Iz tabora Romnija i Santoruma se oko toga još niko ne oglašava. Oni sad imaju preča posla.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
