Ubijanje u ime Boga je tragedija

Ovaj put je raspoloženje bilo mračno. A prvi dani 2014. su ga učinili još tamnijim. Svaki dan možete pročitati tekstove o terorizmu i nasilju učinjenim zbog pogrešnog tumačenja vere. Neke su izvršili nedržavni akteri, neke državni, a sve je u kontekstu podele i sukoba zbog razlika u veri. Ovo je nova borba 21. veka. Nećemo je dobiti osim ako se ne budemo borili protiv njenih korena, kao i njenih stravičnih posledica. Danas, u luku koji se proteže od Dalekog istoka preko Bliskog istoka do ulica i gradova u Evropi i SAD, suočavamo se sa bičem koji uzima nevine živote, ostavlja zajednice u ožiljcima i destabilizuje zemlje. To je pretnja koja se stalno razvija, raste i mutira.

Ekstremisti, koji zagovaraju nasilje, imaju mrežu preko koje dopiru do mladih i znaju kolika je moć obrazovanja, formalnog ili ne. Ekstremisti pune mlade umove uverenjem da je svako ko se sa njima ne slaže njihov neprijatelj – i ne samo njihov, već i neprijatelj Boga. Debata o bezbednosti je, razumljivo, često fokusirana na posledice. Posle napada, države razmatraju neposredne mere. A potom se vratimo našoj svakodnevici, sve dok se to ne dogodi opet.

Međutim, trajna promena zavisi od bavljenja uzrocima. Naravno, politika igra svoju ulogu, a ekstremisti su dobri u eksploataciji nepravdi. Ali, zemlja na kojoj sade seme mržnje je oplođenja neznanjem. Zato je potrebno da počnemo da razmišljamo o obrazovanju kao bezbednosnom pitanju. Ekstremisti opravdavaju ubijanje u ime Boga. Ovo je sramotno pervertiranje vere. I to je pretnja, kako zbog štete koju uzrokuje, tako i zbog podela koje posredno neguje. Svako ubistvo je tragedija i, takođe, izaziva lančanu reakciju gorčine i mržnje.

Pošto nije limitiran granicama, ekstremizam može da nikne bilo gde. Sada smo više povezani nego u bilo kom trenutku istorije čovečanstva, i sve više ljudi dolazi u kontakt sa onima koji su drugačiji. Dakle, potreba da se poštuje komšija koji nije kao ti je velika, ali da se identifikuje kao neprijatelj je još veća. Ovo nije samo zbog islamskog ekstremizma. Postoje i fanatični hrišćani, Jevreji, hindusi i budisti koji izvitoperavaju pravu prirodu njihove vere.

Zbog toga je obrazovanje bezbednosno pitanje. Izazov je pokazati mladima, podložnim pričama terorista, da postoji bolji put da im se glas čuje i smislen način da se povežu sa svetom. Dobra vest je da znamo kako to uraditi. Moju „Fondaciju vere“ koristim samo kao primer. Naš školski program promoviše kulturni dijalog među učenicima uzrasta od 12 do 17 godina širom sveta. Naš program dopire do učenika u više od 20 država, i povezuje ih preko sajta, gde su u interakciji sa drugim učenicima i pod mentorstvom obučenih nastavnika.

Uz pomoć video-konferencija, učenici diskutuju o verama i perspektivi vere. Stiču veštine za dijalog potreban za sprečavanje konflikata tako što razbijaju verske i kulturne stereotipe. Za škole u najsiromašnijim oblastima koristimo posebne aranžmane, jer ne mogu da pristupe internetu. Mi smo samo kap u okeanu. Ali trenutno imamo iskustvo u više od hiljadu škola; preko 50.000 studenata koje smo podučavali, a radimo u državama, poput Pakistana, Indije, SAD, Jordana, Egipta, Kanade, Italije, Filipina i Indonezije. Privilegovan sam što sam imao priliku da vidim kako ovi učenici postaju tolerantniji.

Postoje i mnogi drugi fantastični primeri ovakve vrste posla. Ali nemaju dovoljno resursa, težinu i priznanja koja su im potrebna. Treba da se mobilišemo kako bismo porazili ekstremizam. I moramo da delujemo globalno. Sve vlade ozbiljno treba da shvate svoju odgovornost u edukovanju mladih ljudi kako bi prihvatili da poštuju ljude različitih vera i kultura. Nema hitnijeg problema. Postoji realna opasnost da verski sukob zameni ideološki iz prošlog veka. Na svima nama je da pokažemo ljudima da imamo bolju ideju nego što je imaju ekstremisti – da učimo jedni od drugih i da živimo jedni sa drugima.

Autor je bio premijer Velike Britanije od 1997. do 2007.