Dugo pre nego što se urušio komunistički režim u Čehoslovačkoj 1989. Vaclav Havel je postao izuzetna ličnost u češkoj istoriji – u trenutku preuzimanja nezvaničnog liderstva opozicionog pokreta već je bio uspešan dramski pisac. Iako se nadao da će se vratiti pisanju, revolucija ga je vinula na mesto predsednika Čehoslovačke, a posle podele države 1993. izabran je za predsednika Češke Republike. Na tom položaju bio je do 2003.
Istorijski kontekst učinio je Havela nesvakidašnjim političarem. Ne samo zato što je u politiku posle 1989. uneo izvesno nepoverenje prema političkim partijama; kao nekadašnji disident on je suštinskim smatrao naglašavanje moralne dimenzije politike. Takav stav doveo ga je u raskorak sa pragmatistima i tehnolozima vlasti, a glavni njihov predstavnik Vaclav Klaus naslediće ga na položaju šefa države.
Javni život Vaclava Havela može biti podeljen na tri perioda: umetnički (1956-1969), disidentski (1969-1989) i politički (1989-2003). Ali u javnim aktivnostima ispoljavale su se kombinovano sve tri dimenzije. Kao perspektivni pisac šezdesetih godina svakako je bio vrlo političan kada se osvrtao na apsurde tadašnjeg režima. Takođe, bio je jedan od najglasnijih kritičara cenzurisanja i ostalih oblika kršenja ljudskih prava, što ga je učinilo disidentom čak i tokom liberalnog Praškog proleća 1968.
Havel je dospeo na crnu listu i krivično je gonjen nakon sovjetske invazije na Čehoslovačku avgusta te godine, ali nastavio je da piše komade antitotalitarnog karaktera. Sa još dve stotine disidenata 1977. je osnovao pokret za ljudska prava Povelja 77 koji se ubrzo profilisao kao vodeća opoziciona snaga. Naredne godine napisao je uticajan esej „Vlast obezvlašćenih“ u kojem je opisao čehoslovački režim uspostavljen posle 1968. kao moralno bankrotirani sistem zasnovan na sveprožimajućim lažima. Godine 1979. osuđen je na pet godina zatvora zbog svojih aktivnosti u Odboru nepravedno optuženih, ogranku Povelje 77 koji je izveštavao o kršenju ljudskih prava i progonima.
Havelova koncepcija demokratije zasnivala se na snažnom civilnom društvu i moralu. Po tome se razlikovao od Klausa, druge vodeće ličnosti postkomunističkog preobražaja, koji se zalagao za hitru tranziciju lišenu, koliko je moguće, neugodnih moralnih skrupula i „prepreka“ koje nalaže vladavina zakona. Sukob Havela i Klausa bio je na vrhuncu 1997. kada je Klausova vlada pala usled niza skandala. Havel je ekonomski sistem stvoren tokom Klausovih reformi nazvao mafijaškim kapitalizmom.
Mada Klaus više nije biran za premijera, njegov „pragmatičan“ pristup stekao je preimućstvo u češkoj politici, naročito posle Havelovog odlaska sa položaja predsednika 2003. Zapravo, najveći poraz Havela mogao bi biti taj da sada većina Čeha svoju zemlju vidi kao mesto gde političke partije rade za moćne biznis grupacije (a mnoge od njih su stvorene u procesu privatizacije često obeleženim korupcijom i organizovanim pod Klausovim okriljem).
Za poslednjih godina njegovog predsednikovanja, politički protivnici su Havela ismevali kao naivnog moralistu. Mnogim običnim Česima, s druge strane, postao je antipatičan ne samo zbog onoga što im je ličilo na neumorno moralisanje, već i zato što ih je podsećao na činjenicu da sami nisu bili hrabri kao on tokom komunističke vladavine.
Duboko razočarani sveprisutnom korupcijom i drugim nedostacima aktuelnog političkog sistema, Česi su sve više počeli da uviđaju značaj Havelovih moralnih zahteva. Sada, posle smrti, Havel je na dobrom putu da bude obožavan zato što je predvideo mnoge probleme, ne samo u Češkoj: još dok je bio predsednik upozoravao je na autodestruktivne sile industrijske civilizacije i globalnog kapitalizma.
Mnogi će postaviti pitanje šta je Havela činilo tako posebnim. Odgovor je jednostavan – pristojnost. On je bio pristojan, principijelan čovek. Nije se borio protiv komunizma zbog nekih skrivenih ličnih ciljeva već zato što je to, prema njegovom mišljenju, bio loš, nemoralan sistem. Kada je, kao predsednik, podržao bombardovanje Jugoslavije 1999. ili invaziju na Irak nije govorio o geopolitičkim ili strateškim ciljevima već o potrebi da budu osujećeni brutalni diktatori koji su gazili ljudska prava.
Postupajući u skladu sa takvim uverenjima, spadao je u političare kakve savremeni svet više nema. Možda zato svet – Evropa naročito – prolazi kroz period duboke krize. Nema jasnoće i hrabrog jezika koji bi doneli suštinske promene.
Autor je bio politički savetnik Vaclava Havela od septembra 1997. do maja 1999.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
