Sarkozi pobedio samog sebe

Pre dva meseca pariski politički insajderi imali su jedinstven stav: predsednička trka je, prema njihovim tumačenjima, još uvek bila otvorena, ali je Segolen Roajal nesumnjivo bila favorit. Danas suprotno izgleda tačno. Iako trka nije gotova, Nikola Sarkozi pokazao se u istraživanjima javnog mnjenja kao čvrst favorit. Tako misle i oni koji su ga početkom decembra proglasili gubitnikom.
Novi konsenzus može se opisati ovako: Roajalova ne može pobediti Sarkozija, ali Sarkozi može pobediti samog sebe. Kako to da je kandidat socijalista, prva žena koja je imala ozbiljnu šansu da bude izabrana za predsednika Francuske, tako naglo pala u nemilost? Otkud se Sarkozi pokazao tako vedrom osobom, uprkos negativnim sentimentima spram njegove ličnosti?
Ako Roajalova bude poražena, to neće biti stoga što je žena, već uprkos tome. Francuzi su spremni za ženu predsednika, ali možda ne za ovu. Ona je lepa, energična, čvrsta i na mnogo načina iznenađuje. Zapravo, kada je reč o stvarima kao što su zakon i red, poštovanje vlasti i nacionalizam primetno je da su njeni stavovi daleko od onog što bi se očekivalo od kandidata socijalista.
Međutim, Roajalova nije uspela da ujedini svoje jato. Kombinacija autoritativnosti i zbunjenosti, ako ne i očevidnog neznanja u njenoj kampanji, ruši moral njenih pristalica, i istovremeno potvrđuje duboke rezerve protivnika. Kakvi im god bili afiniteti, birači imaju osećaj da posmatraju borbu „amatera“ i „profesionalca“. Dok je Sarkozi uspeo da se nametne kao kandidat desnice bez podrške Širaka, socijalistički teškaši sebe ne mogu potpuno ubediti da stoje iza Roajalove. Njen poraz bio bi i njihov, ali njihova ozlojeđenost što su zbog nje ispali iz trke dosad se pokazala jačom od instinkta za politički opstanak.
Pokazalo se da se zalaganje Roajalove za participativnu demokratiju, po sistemu „kaži mi šta želiš, biću tvoj portparol“, nije pokazalo naročito privlačnim. Birači žele da budu pitani i vole da kažu šta misle, ali žele i lidera, nekoga kome mogu verovati. Drugim rečima, oni ne žele samo osobu koja će za njih imati otvorene uši, već pouzdanu, autoritativnu i kompetentnu ličnost.
Dva meseca pre otvaranja birališta, kampanja je pokazala da je francuska politika prošla kroz modernizaciju, ako ne i „amerikanizaciju“(na primer popriličnim korišćenjem Interneta). Kampanja je, međutim, demonstrirala i povratak „klasičnoj politici“. Roajalova je sebe možda predstavila kao „postmodernog“ političara, ali izgleda da pobeđuje „klasični“ političar.
Istovremeno, Sarkozi se pokazao kao prirodni lider desnice, delimično zbog toga što je Širak poneo manje odgovornosti no što su predviđali eksperti. Obratno se pokazalo kao tačno, što možda govori o sklonosti francuskih birača da usvajaju pozitivan stav o odlazećim predsednicima. Sam Širak svoje povlačenje prikazao je kao čin milosti, predstavljajući se u najboljem mogućem svetlu, ličnim samopouzdanjem i javnim govorima.
Francusku kao da je spopala neka nostalgična velikodušnost prema predsedniku čiji je mandat bio obeležen sumnjama i ismevanjem. Širak ne želi da unosi podele u desnicu, a od njegove blagosti korist može da izvuče njegov nestrpljivi i neposlušni naslednik. Onih koji se protive Sarkoziju još uvek je puno, ne samo među manjinama i omladinom koji se masovno upisuju u birački spisak, verovatno da bi mu se osvetili zbog velike upotrebe policije u predgrađima.
„Napoleon“ bi mogao lako da pobedi „Jovanku Orleanku“, kako neki strani komentatori nazivaju vodeći dvojac, ali Sarkozijevi, navodno „bonapartistički“ kvaliteti, već su raspalili strahove. U stvari, uporne i snažne rezerve prema Roajalovoj i Sarkoziju objašnjavaju uspon popularnosti trećeg kandidata, predstavnika tradicionalnog centra i proevropskog političara Fransoa Bajrua. On se nikad dosad nije tako dobro kotirao, ali osim u slučaju malo izgledne propasti jednog od vodećih kandidata, Bajru će teško ući u drugi krug.
U našoj eri ličnosti se postavljaju iznad programa, što znači da se eliminacija pretpostavlja selekciji. To izgleda ide u prilog Sarkoziju. Filozofija „bilo ko, samo ne Sarkozi“ možda postoji u nekim društvenim krugovima, ali za većinu je bitno postoji li valjana alternativa. Roajalovoj dosad nije dodeljena takva uloga.