S Kosovom je počelo, s Kosovom će se i završiti

U svojoj knjizi „Kosovo između istorijskog i etničkog prava“ iz 1994. napisao sam da mnogi smatraju da je rešavanje srpskog nacionalnog pitanja „s Kosovom počelo i da će se s Kosovom i završiti“. Godina 2007. izgleda da potvrđuje tu konstataciju.

Iz sadržaja knjige Branislava Krstića

– Milošević Ustavom „rešava“ vekovni

srpsko-albanski spor na Kosovu

– Vreme kada je trajno i mirno rešenje

za Kosovo bilo nadohvat ruke

-Rat za Kosovo i predaja Kosova

– Srbija i posle oktobra 2000. bez strategije

za rešenje krize na Kosovu

– Od „rešavanja problema“

do strategije sprovođenja Rezolucije SB 1244

-Strategija povratka Srba – prihvatanje i predaja

– Strategija očuvanja istorijskih spomenika

– Opšti razvoj situacije. Predlozi za rešenje krize na Kosovu

-Vandalizam na Kosovu,

mart 2004, Misija UN pala na ispitu

-Kosovo na strmom putu

– Kosovo se ponovo „rešava“ ustavom

Srpsko-albanski sukob na Kosovu i Metohiji opterećuje srpsku istoriju od oslobođenja istorijskih krajeva srpske srednjevekovne države od Turaka (1912), tačnije od konstituisanja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (1918). U prvom razdoblju, u vreme Kraljevine, Aleksandar I nije pridavao veći značaj ovom sukobu, iako je stanje u ovim krajevima upozoravalo (amnestija kačaka 1923. nije donela mir). Strategija revitalizacije istorijskih teritorija nije postojala, kolonizacija je bila bled i neuspešan demografski, a ne istorijski, privredni i kulturni pokušaj, a predsednici vlada Jeftić i Stojadinović nisu potpisali ni Konvenciju o iseljavanju 40 000 albanskih porodica s Kosova i Metohije. Drugo razdoblje, u federativnoj Jugoslaviji, često se vezuje za Aleksandra Rankovića. Srpsko-albanskom sukobu na KIM dat je značaj, postojala je strategija, operacionalizovana je i njene intencije su sprovođene. Godine 1968. ispostavilo se da ne predstavljaju dugoročno rešenje.
Nastupa treće razdoblje, menja se Ustav, stvara konfederalna država (1974) u kojoj Kosovo, u okviru Srbije, dobija zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast. Ovo razdoblje obično se vezuje za Edvarda Kardelja; postoji strategija koja je operacionalizovana i sprovodi se. Njeno sprovođenje, međutim, dovodi Srbiju u neravnopravan položaj u odnosu na ostale republike. Četvrto razdoblje personalizuje S. Milošević koji ustavno „reintegriše“ (1990) Kosovo i Metohiju u Srbiju. Milošević je izraz jasne strategije, ali u odnosu na Kosovo njegovi pokušaji operacionalizacije ne prevazilaze retoričke izjave. Sukob se komplikuje. Miloševićevo razdoblje obeležavaju dva nova činioca u ovom procesu. Prvi, strateški interes SAD da isključi Rusiju s Balkana i iskrca NATO trupe na njegovom „krovu“, ali i da Srbija prvi put nema saveznika. Drugi je lakoća s kojom Milošević ulazi u rat s NATO alijansom. Nju ne treba videti kao pojavu za sebe; Milošević nastavlja praksu iz Hrvatske i BIH – rat je nastavak politike oružanim sredstvima (Klauzevicova teza).
Milošević je treći put ponavljao „pobedu“ u porazima. Miloševićeva vladavina na Kosovu odražava njegovo vlastodržavlje u Srbiji. Situacija na Kosovu i oko njega paradigma je političke situacije u Srbiji. Milošević nema kapacitet da vidi da se svet promenio, pa i mesto Srbije u njemu. Ne samo da je državne institucije pretvorio u oružje lične vlasti i time srušio državu, potom izvršio spregu urušene vlasti s organizovanim kriminalom, nego je izmenio istoriju Srbije. Rešavanje srpskog nacionalnog pitanja pretvorio je u njegovu suprotnost. „Rešio“ ga je u Hrvatskoj, potom u Bosanskoj krajini, Mostaru i Sarajevu. Nastavio je i na Kosovu i Metohiji. U međuvremenu, napravio je i istorijski obrt s Crnom Gorom. Srbija posle „Trećeg balkanskog rata“ više nije ono što je bila posle Prvog i Drugog svetskog rata. Istorijsku odgovornost Miloševića, začetnika i nastavljača njegove politike, istorija neće moći da ospori.
Milošević je predao Kosovo stranim snagama. Donoseći odluku da ide u rat s NATO alijansom Milošević je znao da je NATO poveo rat da zaposedne Kosovo. Uostalom, to mu je jasno rečeno. Ratovi se i vode za teritorije i posle svakoga menjaju se granice. Sporazumom između Srbije i NATO u Kumanovu (9. juna 1999) Milošević je predao Kosovo i Metohiju NATO trupama. Kumanovski sporazum je odredio: „… Kfor će obezbediti adekvatnu kontrolu nad granicama SRJ na Kosovu prema Albaniji i Makedoniji“ (član II, 2, h). Posle Sporazuma Savet bezbednosti UN doneo je Rezoluciju 1244 (10. juna 1999) kojom je uveden protektorat UN nad Kosovom.
Srbija je prihvatila izmenu granica. Vojne snage SRJ i policijske Srbije povukle su se na nove. Pokrajina Kosovo i Metohija prestala je da bude integralni deo Srbije. Vlast je preuzela misija UN (Unmik) i, prema Rezoluciji SB 1244, predala ih privremenim institucijama samouprave. Stvorenu situaciju jasno je opisao šef srpske delegacije u Rambujeu (Ratko Marković): „…NATO je praktično stvorio posebnu državu na Kosovu… sve dok bude postojao sadašnji raspored snaga u svetu“. Postojala je jedna nada. U Aneksu 2 Rezolucije SB 1244 nalazi se odredba o povratku „određenog broja srpskog policijskog i jugoslovenskog vojnog osoblja“ na Kosovo, ali Savet bezbednosti nikada nije prihvatio da otvori raspravu o njihovom povratku. Bilo je jasno da to znači ukidanje suvereniteta Srbije na KIM.
Rešavanje krize na Kosovu je proces. Njegovi učesnici su: Srbija, Albanci na KIM i Unmik, odnosno velike sile koje čine misiju UN.
Nastavlja se