Batrgavi koraci ka Evropi

Aleksandar Popov Za postizbornu Srbiju mogla bi se primeniti dijagnoza iz lalinskog vica – umreti neće, ali spasa joj nema. Posle 11. maja ostaje razapeta između straha od povratka u devedesete i nespremnosti da se ozbiljnije kroči u pravcu Evrope. Oni koji su zagovarali prvu opciju izgubili su, ovi drugi nisu sasvim pobedili. Prvi su izgubili, jer su paljenjem ambasada, prozivanjem i otvorenim pretnjama „izdajnicima“, ratničkom retorikom i nagoveštajem mogućnosti samoizolacije zemlje uplašili građane kojima su još u svežem sećanju mobilizacije i ratovi, surovi obračuni s neistomišljenicima, redovi za ulje, šećer, benzin, inflacija… Drugi nisu uspeli sasvim da pobede jer nisu imali smelosti da do kraja razobliče licemerje onih koji, gurajući Srbiju dalje od Evrope, svoje sebične interese čuvanja monopola vlasti i mogućnosti završetka velike tranzicione pljačke zaklanjaju iza patriotskih tirada o odbrani Kosova. A Kosovo krajem prošle decenije, nepovratno su izgubili baš ti koji ga sada tako beskompromisno brane.
Ova realnost situacije „ni tu ni tamo“ najbolje se može oslikati onim što je i jedna i druga strana mogla da učini da bi poboljšala svoj izborni skor, a nije učinila. Narodnjačko-radikalski blok je imao potencijal (to je pokazao 17. marta, a i nekoliko puta pre toga) da podsticanjem ozbiljnijih incidenata na Kosovu celu predizbornu atmosferu preokrene u pravcu odbrane Kosova i ugroženih Srba na tom području, što bi pažnju birača potpuno usmerilo u drugom pravcu i priču o Evropi gurnulo u drugi plan. Ipak, nije to učinio. Suprotno tome, proevropski blok je jednostavnom matematikom mogao izvesti računicu i predočiti građanima koliko bi Srbiju i njene građane koštala jedna i druga opcija – odbrana Kosova po svaku cenu, pa i cenu samoizolacije, s jedne strane, ili izbor jasnog i bezuslovnog evropskog puta uz korišćenje svih beneficija koje on nudi, pa i šanse da se na taj način jače zaštite sopstveni interesi na Kosovu, s druge strane. Ni to nije urađeno.
Tvrdnja narodnjaka da je potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju u izmenjenoj varijanti u odnosu na parafirani dokument prodato Kosovo, lako se mogla demantovati objavljivanjem integralnog teksta parafiranog i potpisanog teksta SSP-a, pa neka narod vidi ko laže. Ni to nije urađeno.
Čemu prethodna priča, ako se glavna tema odnosi na to kakvu će vladu Srbija imati. Ona je važna jer razotkriva jednu ordinarnu istinu: Srbija i danas, skoro dve decenije od uvođenja višepartizma i sedam i po godina od petog oktobra 2000, ima još samo simulaciju višepartijskog sistema. Političku scenu Srbije drži ravnoteža straha, odnosno sistem – ne diram te, ne diraj me. Zašto do sada nije razobličena nijedna ozbiljnija afera u i zašto nijedna vlada nije učinila ozbiljniji pokušaj da institucije ozbiljnije profunkcionišu? Ko u ovoj zemlji barata dosijeima i kad ih i kako (zlo)upotrebljava? Svi važniji politički činioci su korupcionaškim interesima uvezani u nerazrešivo klupko i zbog toga se vlade smenjuju, a osnovne poluge, pa i ponašanja nasleđena iz Miloševićevog sistema, i dalje nesmetano funkcionišu. Ovo staranačko bratstvo je najbolje demonstrirano dogovorom oligarhija glavnih parlamentarnih stranaka o donošenju novog Ustava.
Ova simulacija će se nastaviti i u procesu formiranja nove vlade. Uz sve priče, ni radikali ni socijalisti ne žele iskreno da idu na formiranje vlade SRS-SPS-narodnjaci. I jedni i drugi su svesni da bi im to mogao biti poslednji krug igre. Radikalima je lepše da i dalje budu najjača i najpovlašćenija opozicija, a SPS-u da bude jezičak na vagi bez kojeg se ne može, da stvaranjem predstave o sebi kao sve modernijoj stranci evropske levice koja štiti socijalno najugroženije slojeve dalje jača svoju poziciju. Jedino bi Koštunica iskreno želeo ovakvu vladu, ali njega posle ovih izbora niko ništa niti pita, niti će pitati. Preostaje jedino druga varijanta, koja će zadovoljiti skoro sve glavne aktere na političkoj sceni ili proevropska opcija uz ovakvu ili onakvu podršku, ili učešće socijalista ili dela njihove koalicije. Srbija će tako opet ostati ni tu ni tamo, ostaće evropska uslovljavanja koja zbog konfiguracije takve vlasti nećemo moći u punoj meri da ispunimo. Evropa će nas kao nestašno, ali ipak njeno čedo, polukoracima gurati u pravcu integracija. Tako će Srbija razroko zagledana jednim okom u nemanjićko doba, a drugim u 21. vek, batrgavim koracima ipak ići ka evropskoj budućnosti. Bolje i to nego repriza devedesetih u Koštuničinoj režiji.
Moguća je, naravno, i druga varijanta – novi izbori na jesen. Cinična, ali veoma realna prognoza.