Vekovne podele na civilizovane i varvare

A ipak, da budemo pošteni prema naučnicima-nacionalistima 19. i 20. veka, kategorije nacionalnosti koje su oni razvili nisu nastale ni iz čega: one su se zasnivale na daleko starijoj tradiciji identifikovanja ljudi, tradiciji koja se već razvila u istorijskim izvorima koje su istoričari i filolozi pokušali da iskoriste kako bi nacije pronašli u prošlosti. U mnogim važnim vidovima, etnografija 19. veka bila je samo nastavak etnografskih tradicija klasične antike, ali sa daleko rafiniranijim sredstvima.
Važno je da naglasimo da je etnički nacionalizam novijeg porekla. Bilo bi tačnije da kažemo da je poseban tip etničkog nacionalizma, kakav danas poznajemo, novijeg datuma. U prošlim vekovima, ljudi su imali različite, ali isto uticajne načine identifikovanja, razlikovanja od drugih, i mobilizovanja ovih identiteta u političke svrhe. Međutim, često imamo teškoća da prepoznamo razlike između ranijih načina shvatanja grupnih identiteta i savremenijih gledišta, jer smo ponovo uhvaćeni u zamku samog istorijskog procesa koji pokušavamo da proučimo. Već smo koristili izraze „nacija“, „etnicitet“, „rasa“ i „etnogeneza“ kao da ove reči nose neku vrstu objektivnog, fiksiranog značenja. Iako je specifični način na koji ih koristimo nov, ove reči i njihovi ekvivalenti imaju dugu istoriju koja seže duboko u prošlost, najmanje do petog veka pre n.e. One su nasleđene od rasprave duge nekoliko milenijuma, posmatranja i pretpostavki, i tako su do nas stigle opterećene kulturološkim teretom prošlosti. Davno pre Fichtea ili Herdera, ovi izrazi bili su važni i zvučni elementi u zapadnoevropskoj intelektualnoj tradiciji.
Nema svrhe pokušavati da se smisle novi izrazi za društvene grupe iz prošlosti. Nasledili smo izraze koje smo prisiljeni da i dalje koristimo. Ipak, moramo da shvatimo istorijski proces koji im je tokom vekova dao značenje. Kategorije pomoću kojih Evropljani pokušavaju da shvate razlike među društvenim skupinama nasleđene su kako iz antičkog tako i iz biblijskog vremena. Ukratko, postoje dve vrste „naroda“ ili „nacija“. Jedna je „konstitutivna“ i zasniva se na zakonu vazalnosti, i stvorena je istorijskim procesom. Druga, daleko izvan procesa istorijskih promena, jeste „biološka“, zasnovana je na poreklu, običaju i geografiji. Grubo rečeno, razlika se može okarakterisati kao „mi“ i „oni“; „civilizovani“ i „varvari“ (tradicija živi do današnjih dana: na mnogim mestima, u Evropi i Americi, istorijski muzeji bave se samo „nama“, dok se eksponati kultura domorodačkih Amerikanaca, Afrikanaca i ostalih „prirodnih naroda“ izlažu u muzejima prirodne istorije, zajedno sa eksponatima životinja, biljaka i minerala). Kada su, u trećem i četvrtom veku, pisci prvi put počeli da opisuju nove „narode“ koji će postati današnji Evropljani, oni su se nadahnjivali ovim duboko usađenim tradicijama. Zato moramo da shvatimo uticaj pretpostavki izvedenih iz grčko-rimskog starog veka i iz Biblije o ovim piscima koji su naši jedini izvori za nova društva koja su se pojavila u Evropi na kraju starog veka.
Zbog toga, da bismo pogledali iza ovih nagomilanih kulturnih slojeva, moramo najpre da ispitamo izvore našeg jezika, etniciteta i nacionalnosti. Moramo da vidimo kako su književne tradicije, politička moć, religija i imperijalizam u kasnoj antici izmenili i oblikovali načine na koji su etnografi shvatali i opisivali ljudsko društvo.
Poreklo evropskih etnografskih razmišljanja počinju, u najmanju ruku, sa takozvanim Istorijama Herodota iz Halikarnasa, pisanim negde sredinom petog veka. Herodot je bio prvi etnograf, a njegov način shvatanja i opisivanja sveta zadržao se do današnjih dana.
Herodot je izmislio i istoriju i etnografiju dok je pisao o poreklu ratova između Grka i Persijanaca. Ne zadovoljivši se time da bude samo istoričar rata ili politički istoričar, on je zamislio sukob između Grka i Persijanaca samo kao fazu u vrlo dugom procesu sudbonosnog sukobljavanja Evrope i Azije. Tako njegova pitanja nisu bila ograničena samo na politička i vojna zbivanja tokom Persijskog rata. Umesto toga, on je bio inspirisan onim što je video, čuo i pročitao na svojim putovanjima istočnim Mediteranom i Malom Azijom, da bi predstavio ono što bismo danas nazvali „totalnom istorijom“ poznatog sveta. Delovi ovog sveta bili su narodi (etne; sing. etnos), koji su opet često bili podeljeni u plemena ili rodove (gene, sing. genos), a čije je verske tradicije, društvene običaje, jezik, materijalnu kulturu i privredni sistem, Herodot opisao do najsitnijeg detalja.
Nastavlja se