Bob Dilan, pesnik

Nadam se da će sad barem polovina njih, iz jala, prestati da piše ili svisnuti od muke. Hartiju ionako mrče za nagrade, koje jedni od drugih preuzimaju kao štafetu.

Otkad je, od prodaje ploča, zaradio prvi milion dolara, a tome je sad već više od pola veka, i sam Dilan je uglednik, kojeg bi rado za stolom da ugoste političari i magnati. Ali, književna elita veli: „To je neka druga elita, supkulturna elita, a ne kulturna elita, jer stvari tog Dilana nisu književne, nego potknjiževne, i on nije pesnik, nego kantautor!“

Bit razlike je u tome što Dilan ni slova nije napisao ni glasa pustio za užitak i samopouzdanje elita, nego u slavu potlačenog čoveka koji se buni, po uzoru na svoje muzičke preteče, Vudija Gatrija i Litla Ričarda, i praroditelje u belim pevačima folka i crnim pevačima bluza koji posle svakog otpeva pljunu komad sopstvenih pluća.

Bob Dilan, obogativši se, jeste promenio uslove svog boravka na zemlji, ali nije promenio svoj habitus i razlog svojim pesmama.

NJegovi prsti na gitari izbodeni su trnjem, a njegov glas, sa polja pamuka, vektor je najboljem pesništvu i muzičkim kompozicijama rokenrola od Stounsa do DŽima Morisona, i od Morisona do Lua Rida – vektor zacrtan godine 1965, kada je na koncertu na NJuport folk festivalu gitaru uključio u struju, uprkos zvižducima.

Moralna i estetska panika koja je, na vest o Nobelovoj nagradi Bobu Dilanu za pesništvo, zavladala među književnicima sholastičarima, tim goropadnim poltronima i fensi-pobunjenicima, otkrila je problem udžbeničkog neznanja, na kojem počiva: problem akademizovane gluposti i književne laži!

Za Dilana oni vele: „Nije književnik, nego kantautor. I to dobar kantautor, ali nije pesnik.“ Najpre, to je logička greška: kantautorstvo ne isključuje pesništvo. Štaviše, kantautorstvo nužno podrazumeva pesništvo (rđavo ili majestetično).

Zatim, to je književnoistorijska netačnost. Svetska književnost mnogo je duže u svojoj povesti bila pevana negoli izgovarana, recitovana ili, nasamo i u sebi, čitana. Književnost započinje pevanjem. Homer je kantautor. Rapsodi su kantautori. Solon je kantautor. I njegovi zakoni mogli su se pevati. I Alen Ginzberg je znao, neretko, da bude kantautor.

Na kraju, to je estetički nonsens. Pesma, ako je pesma, a ako je i u prozi, pesma je pre svega po tome što je potencijalno pevna, što ima specifičan muzički ritam, iako ne mora biti rimovana, dakle, zato što je inherentno muzička forma! Inače, ne bi bilo nikakve razlike između poezije i proze.

Oni koji drže da Dilan „kantanjem“ svojih pesama ne može da uđe u okvire poezije, upravo demonstriraju da su ti njihovi okviri tesni za pesništvo jednog Boba Dilana. A kakvo je to pesništvo?

Onog kojem Dilan peva, i zbog kojeg je njegovo pevanje mišljenje, jer mišljenje bi da preobrazi ovo postojeće, najbolje predstavlja glavni lik svih filmova Čarlija Čaplina – sam Čarli ili Šarlo (Charlot), mali čovek koji ne pristaje da bude postvaren, koji se usuđuje da se usprotivi, koji jeste, iako nema. Najzad, ono što je Čarli Čaplin za filmsku umetnost, to je Bob Dilan za poeziju.

Čaplin je, u stvari, vergilijevska figura vodiča koja nam pomaže da shvatimo suštinski uticaj najbolje američke poezije dvadesetog veka, poezije bitnika, ali i njihovih uzora, na mišljenje i pevanje Boba Dilana. Ta buntovna, beskompromisna poezija nastaje pedesetih godina, a svoju akme ima, dakako, 1968, koja je u Americi nezamisliva bez poezije i muzike Boba Dilana.

Pesnik Lorens Ferlingeti, danas devedesetsedmogodišnjak, u pesmi iz 1978, „Adieu ? Charlot“ – koju započinje Vitmenovim imenom kao prvim među pesnicima „nekog drugog daha“ – dolazi i do Boba Dilana, i njegove pesme „Blowin’ in the Wind“, jer je Dilan veliki, autentični pesnik, pesnik nekog drugog daha, neke druge vizije. O čemu je tu reč, nek se pokaže makar u četiri stiha ove goleme pesme, u prevodu Voja Šindolića: „Tko među vama još govori o revoluciji/ tko među vama još skida/ brave s vrata/ u ovom revizionističkom desetljeću?“

Ferlingeti je 1953. godine u San Francisku osnovao prvu knjižaru za jeftina i džepna izdanja u Americi, a dve godine potom i istoimenu izdavačku kuću. Kako joj je ime? City Lights. „Svetlosti velegrada“. To je naslov Čaplinovog filma. „Čaplinov lik je lik nepatvorenog anarhiste i čistog revolucionara, samim tim nevinog revolucionara i nevinog erosa“, kaže Ferlingeti.

Godine 1956, ova izdavačka kuća objavljuje zbirku pesama Alena Ginzberga, koja će dospeti na sud, „Urlik i druge pesme“. Pesma Urlik (Howl) jedan je od temeljaca Dilanove poetike, poetike nevinog revolucionara i nevinog erosa.

Ono što su još pre pola veka znali i tvrdili nadahnuti pesnici i slobodni ljudi Ferlingeti i Ginzberg, da je Dilan originalni pesnik, danas je prozborio i Nobelov komitet. Ima simbolike i posvete što je to učinio na šezdesetu godišnjicu „Urlika“.