Aktivno zamajavanje

„Što više konvertita iz DS, LDP i G17 plus to manje radikalsko-julovskog i patriotskog recidiviranja“ – navodi se dalje. Kao da oni predstavljaju nekakvu branu, zamislimo se kakvu, povratku SNS-a na svoje izvorne staze.

Onima koji se još nisu priključili vladajućoj koaliciji, šalje se poruka da se „pokazalo da na SNS pojilu, ima vode i za orla i gavrana“. A to je nekako koincidiralo sa raskolom u DSS-u, gde su ljudi koji su za saradnju sa SNS-om na lokalnom nivou jednostavno isključili iz stranke predsednicu koja ih je vratila u parlament. Kao da su našli dovoljno opravdanja za svoje poteze u toj jednoj rečenici.
Druga teza, da narod misli da premijer „taktički zamajava Zapad i da će kad dođe vreme povući pravi potez ili će da cinculira kao Tito“, a da produkcija i fabrikovanje unutrašnjih neprijatelja i vođenje mitske bitke sa njima predstavlja pacifikaciju je pomalo nelogična. Stvaranje animoziteta prema onima koji zastupaju evropske vrednosti, u pogledu, recimo, stvaranja transparentnog sistema, zasnovanog na borbi protiv korupcije, a s druge strane insistiranje na integraciji Srbije u društvo evropskih demokratskih zemalja, može da izazove samo šizofreniju, a ne pacifikaciju.

Da nastavimo, iako se trenutno većina stranaka zalaže za evropske integracije, to ne znači da svi taj proces doživljavaju isto. Vratimo se staroj, možda dosadnoj floskuli – nije bitan proces integracija, već integrisanje evropskih, demokratskih vrednosti u naš društveni sistem. Mišljenja sam da su ova dva procesa u našem slučaju teško odvojiva, ali ako ih sprovodi SNS, kroz kvazipolitiku LDP-a, plašim se da ne ostanemo zakinuti i za jedno i drugo.

I to se može videti upravo u metodologiji rada SNS-a ili, bolje rečeno, u navedenom aktivnom zamajavanju, sopstvenog biračkog tela, ali i Zapada kao partnera u spoljnoj politici. Politika aktivnog zamajavanja teži da uđe u sve društvene pore sa samo jednom idejom – potpunom kontrolom. Ukoliko se ne uspe medijskim zastrašivanjem, preći će se na sledeći nivo – demonstraciju sile. Da li će to moći da spreči neko od „kredibilnih“ ljudi koji su prešli iz izvorno demokratskih stranaka u centralizovanu strukturu vladajuće stranke?

Uspešno balansiranje vladajuće garniture na nivou spoljne politike, mada je pitanje do kada će to trajati, sigurno ne može biti opravdanje za potpunu centralizaciju na nivou unutrašnje politike. Tu ima samo mesta za jednog orla i ponekog „crnog“ gavrana. Za ostalu faunu nema mesta.
Najveća zamerka vladajućoj koaliciji u tekstu je nedostatak „medijske relaksiranosti za Koštuničinog vakta“. Takva tvrdnja predstavlja banalizovanje možda jedinog vrednog aspekta iz tog vremena, a to je da tadašnjem premijeru ni na kraj pameti nije bilo da se igra sa izbornim procesom. A politika „aktivnog centra“ se upravo zasniva na manipulacijima u izbornom procesu, prvenstveno na slabljenju svake opcije koja bi mogla da kontroliše izborni proces. Metodologija „aktivnog centra“ podrazumeva što veći broj prevremenih i povremenih izbora, kako bi se svi politički protivnici finansijski iscrpeli.

Suština je u sledećem, da bismo nešto nazvali centrom, morali bi da se držimo bar nekih izvornih odrednica koje ga definišu, a to je: „autonomija pojedinca u odnosu na holističke (naciokratske, rasne, religijske, klasne) pristupe; liberalizam u ekonomiji i vladavina tržišnih zakona; politički pluralizam, demokratija liberalnog tipa, građanske slobode“. (Branković, S. (1993) „Levica i desnica u političkom prostoru Srbije“, Sociologija 3/93, str. 4).

Stvaranje jednog velikog SNS-a koji bi se zasnivao na politici „realnog“ LDP-a, šta god to bilo, uz potpuno uništavanje prave opozicije koju predstavlja nekoliko stranaka u parlamentu i nekoliko građanskih inicijativa, dovelo bi do društva u kojem se samo jedan čovek pita za sve, koji kontroliše sve i od čije procene zavisi budućnost Srbije. Takva simbioza koja ne poštuje procedure, stručnost, integritet i na kraju krajeva zakon (da ne navodimo ovde opšte poznate slučajeve) ne može nikako doprineti demokratskom, ekonomskom i kulturnom razvoju Srbije. Takav „aktivni centar“ koji teži da poništi demokratske vrednosti, institucije, građanska prava i slobode, može da ostvari samo neslavan rekord u broju obrazovanih, prominentnih i mladih ljudi koji listom pobegoše iz zemlje.

Autor je doktor političkih nauka i psiholog