Makronov meni za Trampa

… razložno zaključuju pažljivi ocenjivači prilika u opštem političkom lavirintu, posebno se služeći – kao dokazom – posetama Parizu Donalda Trampa na julski Dan Bastilje i usputno obeležavanje stogodišnjice dolaska američke vojske u Prvi svetski rat koliko i Vladimira Putina krajem maja dočekanog u dvorcu Versaj, povodom sećanja na boravak ruskog cara Petra Velikog pre tri stotine godina.

Predsednik je u nedeljniku Žurnal di dimanš, izdvojile su agencije, objasnio da je koreografija za Trampovu posetu pažljivo pripremana kako bi se Amerikancu prikazao „snažniji imidž Francuske“, posle smrtnosnih napada islamskih ekstremista i mišljenja predsednika SAD da „Pariz više nije Pariz“. Navode se i Makronove reči iz intervjua da će pohod glamuroznog šarma Pariza možda promeniti uverenje šefa Bele kuće prema sporazumu o klimatskim promenama, koji je napustio, ostajući usamljenik u krugu najrazvijenih, pretvarajući – samo par nedelja ranije – organizaciju G20 u udruženje 19+1. Francuz kaže „Tramp me je pažljivo slušao“ u razgovoru o najvažnijoj tački spora, a Amerikanac je potom izjavio da „nešto može da se dogodi sa pariskim sporazumom, pa da u sledećim mesecima pokuša da se nađe rešenje“.

Pred posetu je zabeležena ocena predstavnika za štampu francuske vlade: „Ponekad Tramp donosi odluke koje nam se ne dopadaju, kao ona o klimi, ali mi sa tim možemo da izađemo na kraj na dva načina: ili da nećemo da razgovaramo ili da pružimo ruku, da ga vratimo u porodicu i Makron upravo to čini.“

„Osvajanje Trampa“ uključilo je i večeru za četvoro, umesto masovnog državnog banketa, u restoranu Žil Vern u Ajfelovoj kuli na 120 metara visine (ne na vrhu) sa menijem svekolikih francuskih kulinarskih đakonija, od jastoga iz rerne do prženih leblebija, sremuša i tikvica, praćeno pažljivim izborom prigodnog crvenog vina. Ovo je bilo valjda i najosetljivije iskušenje u programu, pošto je – unapred su izveštači primetili – Donald Tramp poznat po sklonosti ne baš privlačnom jelovniku: preprženom stejku, hamburgerima, pečenoj piletini, „tako“ sendvičima i da ne pije ni kap alkohola.

Na očekivani način, Tviterom, Tramp je ocenio provod i posetu: „Predivno veče sa predsednikom i gospođom Makron. Bili smo u Ajfelovoj kuli na večeri. Odnosi sa Francuskom su snažniji nego ikad.“

Pedantno je zabeleženo da su se predsednici Tramp i Makron oprostili rukovanjem „u trajanju između dvadeset pet i trideset sekundi“, što je odmah upoređeno sa pozdravljanjem u dva prethodna susreta na partnerskim konferencijama, koja su više ličila na „obaranje ruke“ i proveru ko će prvi da trepne.

Trampov savetnik Tomas Bosert je američkim izveštačima ukazao da će sada dvojica predsednika moći bliže da rade na pitanjima borbe protiv terorizma i odbrane, ma koliko se – dopunjava Bi-Bi-Si – Makron nije slagao sa mnogim Trampovim izjavama i onim što je činio otkad je preuzeo dužnost.

Pre ove posete, još prošlog meseca, pariski Mond je u uvodniku poručio: „Poslednji je čas da se okonča ovo mladalačko nadmetanje rukovanjem. Makron želi da postane evropski lider na međunarodnoj sceni, a da to postigne moraće da prevaziđe simbolične prikaze.“ Analitičari sažimaju u ocenu da je pritom Britanija „zarobljena“ u svom postupku izlaska iz Evropske unije, pa što se tiče američkog vrednovanja, Tramp – prema izvorima iz obe vlade, koje proveravaju kad je pogodno vreme – neće otići u London pre 2018, iako je premijerka Tereza Mej bila prvi strani lider u Beloj kući, odmah posle inauguracije novog predsednika.

Na kontinentu AFP prenosi mišljenje diplomatskih krugova da je „Nemačka bila iznenađena kad je objavljena najava Trampovog dolaska u Pariz. Magazin Špigel je čak napisao da „Makron želi da upotrebi ovaj gest kao laskanje američkom predsedniku i da sebi gradi ime lidera Evrope“. Poređenja radi, istovremeno francuska agencija podseća da je Angela Merkel izabrala čvršći kurs prema Trampu, oštro kritikujući (kao dosad i Makron) protekcionističku retoriku, koja ga je dovela na vlast i odluku o napuštanju Pariskog klimatskog sporazuma iz 2015. Noje cirher cajtung delikatnije razlaže: „Makron sada nije pozdravio Trampa prevrtanjem očiju i pridikom kao gospođa Merkel na samitu G20, već spektakularnom vojnom paradom i večerom u Ajfelovoj kuli, uz prijateljske reči i tapšanjem po ramenu.“ Ugledni list nastavlja: „To sugerira da bi Makron mogao da postane vodeći diplomata EU, uklanjajući Angelu Merkel iz uloge koju ona zapravo nikad nije želela.“ A kako se bliže jesenji parlamentarni izbori u Nemačkoj, na kojima se kancelarka nada četvrtom uspehu, snebivljivost pred Trampom, veoma nepopularnom među Nemcima, zaista nikako nije valjan potez.

AFP ipak traži zajednički evropski imenitelj: „Makron i Merkel možda neguju suprotne stilove, ali to u ovom času ne pokazuje da deluje na srž liderstva na kontinentu. Oboje su privrženi konsolidaciji EU kao cilju, dok se suočava sa unutrašnjim stresom i izazovima Bregzita i Trampovim pokličom Amerika pre svega. Kritičan test za ovaj sklad nastupa posle nemačkih izbora u septembru.“

Među procenama svih motivacija za „popravljanje Trampa“ nailazi se i na davnu poslovicu „drži prijatelje blizu sebe, a neprijatelje još bliže“. S druge strane, što se Amerikanaca tiče, a po anketi Galupa, Donald Tramp je ne samo najnepopularniji predsednik SAD (posle šest meseci u provedenih Beloj kući) u poslednjih sedamdeset godina, nego i dve trećine ispitanika nema poverenja kako predsednik pregovara sa svetskim liderima. Istovremeno, prilično cinični istraživač Gardijana pohvaljuje genija u diplomatskoj umetnosti pariskog predsedničkog tima, a možda je – dodaje – to baš sam Makron, čiji je „magistarski rad na postdiplomatskim studijama bila teza o Nikolu Makijaveliju“.