Muškarci koji mrze žene

A ima neke ironije u tome da je Vajnstin producirao i filmove kao što su „Seks, laži i video trake“ (1989) i „Petparačke priče“ (1994) koji su lansirali njegovu kompaniju Miramaks u najuspešniji nezavisni filmski studio u Holivudu. Kao i u tome da je optužbe na Vajnstinov račun (za seksualno zlostavljanje trinaest i otvoreno silovanje tri žene) istražio i izneo novinar Ronan Ferou, inače sin Vudija Alena i Mije Ferou. Fekalija je pogodila ventilator, i od oktobra do danas, otkriveno je ili optuženo na stotine zlostavljača u filmskoj i muzičkoj industriji, ali i u novinarstvu i visokoj politici. Među njima su i glumac Kevin Spejsi i komičar Luis C.K. (ali i DŽejms Vuds i Dastin Hofman), režiser Oliver Stoun, vođa NJujorškog baleta i dirigent Metropoliten opere, urednici u CBS, NBC i VICE, novinari NJujorkera i NJujork tajmsa, te brojni američki senatori i kongresmeni (iz Mičigena, Nevade, Minesote, Alabame itd.).

Ova lavina optužbi, ostavki i otpuštanja danas se i naziva „Efekat Vajnstin“. U pitanju je naglo buđenje do tada žmureće javnosti i navodno seizmička promena kada je reč o problemu i (ne)tolerisanju seksualnog zlostavljanja i uznemiravanja žena od strane bogatih, uspešnih i moćnih individua. Što je gužva koja će se verovatno brzo izduvati. Jer, suština je u tome da je pogrešno personalizovati ovaj „efekat“. Naprosto, Vajnstinu treba čestitati na izvrsnim filmovima, a zatim ga poslati u ćorku. Dok je problem o kojem se radi zapravo strukturni i sistemski, a ne lično nepočinstvo jednog, nekolicine ili gomile skaradnih individua. I, u pitanju je problem u kojem na sistemski način i te kako učestvuje Holivud sa svojim filmovima. Ali, uz popularnu kulturu, za problem seksualnog zlostavljanja „krivi“ su i celokupna kultura i društvo, baš kao i dobar deo ljudske prirode. A koji nas, dečake i muškarce, uče da preziremo ili čak mrzimo devojke i žene.

Jer, kako izvrsno svedoči kolumnista Dejvid Vong, holivudski filmovi nam uporno poručuju da na kraju priče „zaslužujemo“ zgodnu devojku, samo ukoliko uradimo par herojskih ili napornih stvari. DŽon Meklejn „umire muški“, Han Solo spašava galaksiju, Marti Mekflaj se „vraća u budućnost“, Neo rastura „Matriks“, Indijana DŽons upucava naciste, Roki Balboa boksuje Sovjete, Piter Venkman „isteruje duhove“, Forest Gamp optrčava planetu – i svi oni, na kraju te patnje, pravedno „osvajaju“ ili „zaslužuju“ izvesnu devojku ili ženu. Možda jedino Rik Blejn u „Kazablanci“ kao istinski heroj pušta devojku svojih snova da odleti onim prokletim avionom, sa kim ona to želi. Ali, suština je u tome da se junakinje ili protagonistkinje većine filmova uopšte ne pitaju šta tačno one žele, niti se naročito zabendava taj neki – pristanak. Baš kao što znamo da će na kraju meseca da stigne plata, znamo da će na kraju filma protagonista osvojiti curu, znala i želela to ona ili jok. Formula je jednostavna: ako junak postigne svoj cilj, on naprosto zaslužuje – i biće nagrađen – ženom.

A u tome je i strukturni problem. Pošto smo sami sebi junaci ili heroji našeg filma, smatramo da nam društvo jednako tako „duguje“ devojku ili ženu. Ako ustajemo iz kreveta, idemo na posao, plaćamo račune, ne parkiramo na mesto za hendikepirane, i još ženama koje nas interesuju hvalimo haljinu i frizuru, kupujemo cveće i plišane igračke, pevamo serenade ili šta već, negde duboko smatramo da tu ženu prirodno zaslužujemo. U suprotnom, svi ti „dobri momci“ kukumavče i bogorade da su svedeni na „samo prijatelje“ ili u „zoni prijatelja“, sa zrelošću deteta kojem su roditelji uskratili najnoviju igračku. A tek ako smo uspešni i bogati političari, novinari, profesori, Donaldi Trampovi ili holivudski producenti koji prave iste te bajkovite narative, pravo na ženska međunožja je apsolutno. I nemaju šta one tu da se, pazimo sad, „femkaju“ ili „ženiraju“. Ukoliko smo eventualno odbijeni jer je izvesna žena trenirala svoju, o jeresi, slobodnu volju, smatramo da je ona ta koja krši neki prećutni društveni ugovor. I, oprostite na mom srpskohrvatskom, optužujemo ih da su „kurve“, „drolje“, „kučke“ ili nešto još veselije, jer pružaju drugima ono što smatramo da „duguju“ nama.

Zatim, ne pomaže ni to što su žene u holivudskim filmovima predstavljene i zastupljene posve nakaradno. Prema jednom istraživanju, žene čine samo 29,9 odsto likova koji govore u mejnstrim filmovima iako, da se podsetimo, čine 51 odsto planete. Dok i tada razgovaraju jedino o – muškarcima. Naime, postoji zgodan test koji filmovi mogu da „polože“ ukoliko zadovoljavaju sledeće kriterijume: da imaju (1) najmanje dva ženska lika koji (2) razgovaraju među sobom o (3) nečemu što nisu muškarci. Ovaj test nisu položili ni kultni filmovi kao što su „Kum“, „Roki“, „Taksista“, „Apokalipsa danas“, „Blejd Raner“, „Ratovi zvezda“, „Gospodar prstenova“, „Gladijator“, „Život je lep“, „Borilački klub“, „Veliki Lebovski“, „Hrabro srce“, „Bekstvo iz Šošenka“, „Dan mrmota“, „Kišni čovek“, a čak ni romantične komedije poput „Kad je Hari sreo Sali“ ili filmovi sa jakim ženskim likovima poput „Tomb Rajder“, „Trči Lola trči“ i „Devojka sa tetovažom zmaja“. Uostalom, ovaj poslednji je i snimljen po romanu koji se zove – „Muškarci koji mrze žene“. Drugim rečima, žene se u filmovima definišu jedino na osnovu svog odnosa prema muškarcima (a ne nekih drugih kvaliteta), uz zamisao da ih zapravo jedino muškarci i interesuju.

Najzad, ima tu i ljudske prirode, a ne samo holivudskih filmova. Muškarci imaju deset puta više testosterona u krvotoku od žena, zbog čega im je i seksualni nagon komparativno veći. O tome svedoče i transseksualne osobe koje su krenule na terapiju testosteronom, kao i „promiskuitetno“ seksualno ponašanje gejeva. A prisetimo se i onih priglupo zabavnih vesti o ljudima koji su gurali svoja spolovila u baštenska creva ili creva od usisivača (ili u onu pitu iz „Američke pite“) pa su crveneli kad se pozvala hitna pomoć. Svim tim nesrećnicima je zajedničko to što su – muškarci. Jer, negde od dvanaeste godine, mužjaci ljudske životinje oko 95 odsto svoje energije ulažu u to da se ponašaju civilizovano, a ne kao pohotni mandrili u džungli koji naskaču na sve što se kreće. Razmislimo samo: ženama koje imaju moć, npr. političarkama, uporno se komentarišu frizure, suknje, šminka i obline, zato što čak i njih doživljavamo i vidimo jedino kao potencijalne seksualne partnerke. Takođe, u odbrani i zaštiti školskih uniformi, direktori, nastavnici, profesori i ostali pedagozi bez blama poručuju da mladići ne mogu da razmišljaju bistro i jasno ukoliko devojke iz klupe pokažu malo više oblina ili gole kože. Baš kao što govore i silovatelji u najjadnijoj odbrani u multiverzumu: „Sama je tražila (čim se tako obukla)“, rame uz rame sa onom „A šta su oni nama radili?“. S druge strane, islamski fundamentalisti su to rešili oblačenjem svojih žena u crne zavese od glave do pete, i nevešto su to prozvali kulturom i tradicijom. Drugim rečima, muškarci indirektno priznaju da su nemoćni pred ženama. A neke muškarce, posebno ako imaju nešto društvene moći, takvo stanje stvari čini nervoznim, frustriranim i nasilnim. Što nije opravdanje, naravno i naopako, samo objašnjenje.

I zato, pogledajmo u komentare ispod vesti o Harviju Vajnstinu i njemu sličnima. Gotovo svi redom optužuju žene („šta je tamo radila?“) i imaju razumevanja za njega i ostale divljake. Jer, mnogi nemoćni muškarci zaista veruju u to da su se žene urotile u zaveru protiv njih i njihovih genitalija. A kriva je evolucija, a ne žene. Uostalom, Darvin je bio – muškarac. Patrijarhat, seksizam i mizoginija nisu samo nejednake plate za isti posao, objektifikacija žena u reklamama za šampone i automobilske gume, ili seksualno uznemiravanje i zlostavljanje na radnom mestu, već i potajna mržnja zato što nas žene kontrolišu tamo gde nam je najvažnije – u gaćama. A kako su žene postale i društveno jače, muškarci se povlače poput, pa, penisa u hladnoj vodi. Zato muška Imperija uzvraća udarac, a najslabiji, najbedniji i najjadniji među njima se okreću seksualnom zlostavljanju i nasilju. Jer, koliko god da smo bogati, uticajni i moćni, mi i dalje jesmo krajnje nemoćni.

Naime, i predsednici država i multimilioneri i pevači i glumci su postali to što jesu zato što su negde čuli – ili u holivudskom filmu videli – da žene vole novac, slavu i moć. I zato nekima nikada neće biti dovoljno dominacije, čak i da umotaju ženu u burku ili burkini i zabrane joj da studira ili ide na posao. Ili da, ako imaju komadić uticaja i moći, napastvuju sve žensko što se diše i kreće. A može to i mora mnogo bolje. Pogledajmo kroz prozor u, na primer, automobile na ulici. Svi su oni kupljeni i stvoreni kako bi impresionirali žene. Inače bismo odavno vozili one male i dosadne automobilčiće na struju. Vrhunski sportisti i olimpijski šampioni su počeli da jure za loptom da bi žene jurile za njima. Popularni i legendarni muzičari su uopšte uhvatili gitaru da bili privlačniji devojkama. Muzika, film, sport, nauka, filozofija, pravo, parna mašina, oblakoderi, računari, telefoni, letovi u kosmos, čitava civilizacija, sve je to zbog žena. Mnogi muškarci među nama to preziru, i zbog toga preziru žene. A bolje je priznati poraz i uživati u njemu i u njima. Ravnopravno, sa uzajamnim poštovanjem i, pre svega, uz pristanak.