A ko je doveo Splićane?

Za pokušaj „destabilizacije režima“, kako su njihovo divljanje na decembarskoj utakmici između Zvezde i Partizana okarakterisali tabloidi, dobili su između četiri i šest meseci zatvora, plus petogodišnju zabranu ulaska u Srbiju.

Jedina reakcija došla je od ministra unutrašnjih poslova koji je, trudeći se da ne „izađe iz okvira onoga što je odgovornost njegovog posla“, rekao da nije zadovoljan visinom kazne.

„Da li sam zadovoljan da neko bude osuđen sa malim brojem meseci zatvora? Nisam, ali to je stvar koja je na samostalnim i nezavisnim pravosudnim organima“, rekao je Stefanović, dodajući da se nada da će tužilaštvo nastaviti istragu i da sagledavanje celokupnog događaja, a ne samo incidenta na stadionu FK Partizana, može da ukaže i na to kakvi su kriminalni klanovi bili upleteni i šta su bili njihovi interesi.

Da se u ovom slučaju radi isključivo o šačici kriminalaca iz susedne zemlje, ovde bi bio prikladan kraj ovog teksta. Sporazum o priznanju krivice je zakonom dozvoljena solucija i ne bi trebalo kriviti ni tužilaštvo ni odbranu što su se odlučili za taj vid epiloga. Međutim, problem leži u činjenici što incident na stadionu Partizana, od prvog udarca do poslednjeg potpisa, najviše govori o načinu na koji Srbija funkcioniše dobar deo poslednje decenije.

U takvoj zemlji huligansko nasilje se ne sankcioniše, ono se medijski eksploatiše. Pozadine događaja se ne istražuju, već se, umesto toga, poluinformacije koriste za raspirivanje straha i mržnje. Ovo je zemlja u kojoj se vlada aferama i naslovnim stranama, dok sve ostale društvene institucije tiho izumiru.

U takvom kontekstu, tužilaštvo, sasvim sigurno neće ispitati koji kriminalni klanovi su bili umešani u tuču na Partizanovom stadionu. Ovaj slučaj je već poslužio svrsi. Sada može samo da bude arhiviran u katalog gde već čekaju „atentat u Jajincima“, „fiktivni državni udar“, „diplomatska makedonska kriza“…