Jednobojna ili višebojna EU

Time je Štajnmajer izrekao potrebu da EU, nakon prestanka hladnog rata, treba da skine sa sebe i poslednji znak koji podseća na zla vremena.

Nova politika Nemačke naišla je u pravo vreme, kada je sukob Vašington – Moskva povodom Krima počeo da pruža znake pretnje povratka na staro. Ona će svakako uticati ne samo na problem odnosa između velikih sila već i na promene unutar Evropske unije. Evropska unija bi trebalo da ima manje opšteobavezujućih normi, a na širokom prostoru društvenog, političkog i kulturnog života da je daleko fleksibilnija.

Između ostalog, mogli bismo da pomenemo pitanja unutrašnjeg demokratizma. Mogu li npr. članice da se javno ne slože sa generalnim stavom EU o nekom konfliktnom problemu a da to ne dovede u pitanje njihovo članstvo u njoj i sam integritet EU? Dosadašnja istorija je pokazala da može. Napad na Irak, kiparski slučaj, kosovski primer i neki drugi slučajevi to dokazuju. Ali ta neslaganja nisu izraz demokratizma odozdo, već odnosa između vrhova članica, i to ne svih. Nije jasno ni kako postupati prema onim članicama čija politika odstupa od opšte miroljubive politike EU. A moglo bi se postaviti i pitanje odnosa NATO pakta i EU i njih dveju prema UN. Gde je centar svetske moći: u međunarodnim organizacijama (i u kojim) ili u vrhovima svetskih sila (opet: u kojim)? Pitanja ima mnogo, a odgovora, pogotovo ne pravih, veoma malo.

Sadašnje zaoštravanje odnosa Vašington – Moskva povodom Krima u mnogo čemu je izraz nerešenih svetskih pitanja. Svet se odjedanput našao na ivici hladnog rata. Svet se nije počeo razvrstavati po načinu rešavanja konfliktnih situacija, već prema opredeljivanju za jednu ili drugu grupaciju sukobljenih država. Izgleda da moraš biti ili protiv otcepljenja Krima i njegovog pripajanja Ruskoj Federaciji (Vašington) ili za samoopredeljenje Krima i njegovo pripajanje matičnoj državi (Moskva). Dakle nije reč o tome kako pronalaziti miroljubivo rešenje za iskrsli problem, već čija pozicija treba da pobedi. To je težak ostatak hladnog rata.

U tom kontekstu niču zahtevi za uvođenje oštrih ekonomskih sankcija prema Rusiji, protiv čega je, u skladu sa novom politikom, ustala Nemačka. Sve više rastu i očekivanja EU prema Srbiji da ima isti pogled na spoljnu politiku kao i ostatak zemalja. Gotovo svakodnevno zapadni ambasadori i političari potvrđuju stanovište prema kojem Srbija mora da se „odredi prema ruskoj agresiji Krima“. Ili, kako je Majkl Devenport izjavio, „EU očekuje da zemlje kandidati za članstvo podržavaju stavove EU u spoljnoj politici“.

Majkl Kirbi, američki ambasador u Srbiji, u izjavama za srpske medije je birao reči, ali se moglo zapaziti da on smatra da će Srbija samostalno odrediti svoju politiku, dakle nezavisno; ali pri tome treba da odluči gde stvarno pripada, što je bila jasna aluzija šta se očekuje od Beograda. Srbija, međutim, svakako pripada Evropi, (i zapadnoj i istočnoj), i u tom kontekstu Evropskoj uniji, ali nije prikriveni pripadnik ideološke afilijacije ni Istoka ni Zapada. Istina, ambasador darežljivo ukazuje da Srbija kao naslednica Nesvrstanih može da ne staje „ni na čiju stranu“, (mada bi voleo da vidi kako bi ona to izvela), ali, ako se već govori o upotrebljivosti nesvrstane politike u današnje vreme, znači li to da ideološko-blokovska podeljenost sveta ponovo oživljava?

Sve u svemu, vidljivo je da se Srbija nalazi u jednoj od najkritičnijih situacija za svoju spoljnu politiku. Ona treba da odgovori na mnoštvo izazova na način koji će osnovano potvrđivati njenu temeljnu nacionalnu nezavisnost – da odbrani nepriznavanje nezavisnosti Kosova, da se ne uključuje u opšti napad Zapada na Rusiju, da ne osporava zaštitnu ulogu Amerike prema proklamovanoj nezavisnosti Kosova, da ne dovodi u pitanje legitimnost pregovora Srbije sa EU i posebno da pokaže da je za složene probleme u svetu najbolja višebojna autonomnost članica Evropske unije.