Članstvo koje uliva poverenje investitorima

I dok jedni smatraju da je Partnerstvo za mir krajnji domet u integraciji Srbije drugi misle da vojna neutralnost nije dobra opcija. Malo je, međutim onih koji se bave ekonomskim efektima ulaska u tu alijansu. U zborniku stručnih radova „Ekonomija i bezbednost“, koji je nedavno promovisao Centar za civilno-vojne odnose, u poglavlju „Rizik zemlje, strane direktne investicije i NATO“, analitičar Tatjana Karaulac ukazuje na iskustva baltičkih i centralnoevropskih zemalja koje su već postale članice NATO i Evropske unije. U razgovoru za Danas ona otkriva kako se pristupanje tih zemalja NATO odrazilo na priliv stranih direktnih investicija i bruto domaći proizvod.

– Pozitivni efekti ulaska u NATO, kao uostalom i u Evropsku uniju, sigurno postoje ali ih je teško precizno izmeriti. Činjenica je, međutim, da je kod većine zemalja u godini pristupanja paktu, došlo do pogoršanja gotovo svih relevantnih ekonomskih pokazatelja da bi oporavak usledio godinu ili dve nakon priključenja.

Kad je reč o stranim direktnim investicijama koje su, inače jedan od osnovnih pokretača ekonomskog razvoja, postoji li direktna veza između priliva stranog kapitala i ulaska u NATO?

– Logika investitora je jasna – oni žele da im ulaganje donese profit ali im je takođe važno da je njihova imovina sigurna. Vođeni tom logikom oni procenjuju da članstvo zemlje u nekoj od organizacija, poput NATO, garantuje sigurnost. Ilustracije radi u prvoj grupi zemalja (Mađarska, Češka, Poljska) koje su 1999. godine pristupile NATO, zabeležen je nešto veći priliv stranih investicija. Najniži rast od samo 4,65 odsto zabeležen je u Mađarskoj. Najveći priliv od čak 79,24 odsto ostvarila je Češka, dok je u Poljskoj rast SDI iznosio 20,63 odsto. Od baltičkih zemalja (Estonija, Latvija i Litvanija), koje su se članicama NATO pridružile 2004 godine, u Estoniji je najpre zabeležen pad investicija od 5,72 odsto da bi već naredne godine došlo do rasta od 190,84 odsto. Litvanija se može pohvaliti najvećim prilivom investicija od čak 289,38 odsto, dok je u Latviji dotok kapitala bio nešto skromniji – oko 90,07 odsto. U trećoj grupi zemalja (Rumunija, Bugarska, Slovenija i Slovačka) već u prvoj godini priključenja NATO (2004) registrovan je rast priliva SDI i to u Bugarskoj za 47,5 odsto, a u Rumuniji za 166,29 odsto. Kad je reč o Slovačkoj i Sloveniji, gde je inače 2002. zabeležen snažan priliv stranog kapitala (Slovačka 317,96 odsto, a Slovenija 148,7 odsto), u godini priključenja u Slovačkoj je došlo do pada priliva SDI, i to za 39,89 odsto, a u Sloveniji zabeležen dalji rast od 27,59 odsto.

Zanimljivo je takođe da je u prvoj grupi zemalja najpre zabeležen rast bruto domaćeg proizvoda da bi zatim usledio pad a od 2003. godine beleže konstantan rast. Kako to objašnjavate?

– Evidentno je da je u svim zemljama u trenutku priključenja NATO došlo do povećanja stope rasta BDP. Kad je reč o zemljama iz prve grupe ako uporedimo podatke o BDP sa promenama u kretanju indikatora političkog rizika primetićemo da se pad vrednosti indikatora političkog rizika poklapa sa padom stope rasta BDP. Interesantno je i to da su ove zemlje, 2004. godine postale članice EU što je najverovatnije dodatno uticalo na rast privredne aktivnosti.

Sve pomenute zemlje su, pre ili kasnije postale i članice EU. Koliko ta činjenica muti sliku o korelaciji kretanja ekonomskih pokazatelja i ulaska u NATO?

– Neki analitičari tvrde da je prijem u NATO preduslov za ulazak u EU ali ja u svom istraživanju nisam pronašla ni jedan dokaz koji bi potkrepio takve tvrdnje. I mada je u percepciji potencijalnih investitora prisutno saznanje da je na ovim prostorima protutnjao rat i da situacija, u vojnom i političkom pogledu, još nije stabilna, pa bi trebalo sačekati da Srbija uđe u NATO a zatim i u EU, ipak mislim da se ne može govoriti o uzročno-posledičnoj vezi. Drugim rečima, moj utisak je da prijem Srbije u EU nije uslovljen članstvom u NATO.

Bavili ste se i pitanjem kako ulaganja u oružane snage utiču na ekonomski rast. Posebno je interesantna analiza koja pravi razliku između zemalja sa nižim nivoom BDP po glavi stanovnika i onih sa visokim nivoom bruto proizvoda.

– Analize pokazuju da u zemljama sa nižim nivoom BDP po glavi stanovnika veća ulaganja u vojsku podižu nivo priliva SDI kao i BDP dok sa zemljama sa visokim nivoom BDP to nije slučaj. Ali, bez obzira na to jedan od argumenata za ulazak u NATO svakako su i investicije u oružane snage i namensku industriju zemlje koja se odluči na taj korak. Treba naglasiti da se ta ulaganja dalje reflektuju i na civilni sektor jer investicije u vojnu infrastrukturu znače između ostalog izgradnju saobraćajnica, komunikacione mreže a tu je ne manje važan segment – obuku kadrova i ulaganja u nove tehnologije. Osim toga, investicije u odbranu zemlje povećava nivo sigurnosti građana.

I najzad, kada sve argumente za i protiv stavite pod lupu, da li biste na referendumu, ukoliko bude raspisan, glasali za ulazak Srbije u NATO?

– Kao ekonomista-analitičar koji je svestan svih prednosti i mana takvog izbora, verovatno bih glasala za. Jer, za Srbiju je posle svega što se dešavalo na ovim prostorima veoma važno da ostavi utisak, naročito kod investitora, da je to sada stabilna zemlja u koju se, bez preteranog rizika, može ulagati. Ta vrsta podrške je dobrodošla. S druge strane, i ja sam, kao većina građana Srbije, još uvek pod utiskom bombardovanja iz 1999. godine čiji su izvršioci bile upravo zemlje – članice NATO pa bih još jedno dobro razmislila pre nego što bih se izjasnila za ili protiv.

Teška odluka

Da li bi Srbija, ukoliko odluči da ostane jedina zemlja na Balkanu koja ne želi u NATO, napravila grešku?

– Ne verujem da bi Srbija, baš kao i druge zemlje u našem neposrednom okruženju, mogla dobro da funkcioniše ukoliko bi ostala van tih integracionih tokova. Trebalo bi podsetiti da je, ipak reč o maloj ekonomiji koja pritom nije zatvorena pa prema tome ni imuna na zbivanja u okolnim zemljama.