Dužnička kriza preti Evropi, a svi lideri na tom kontinentu su klonuli duhom. Da bi „isterali đavola“, oni stavljaju ekonomiju pod lupu. Izgleda da to ne pomaže. Ekonomski sistem je i dalje nestabilan, a dugovi nastavljaju da rastu. Kreditna agencija Standard end Purs nedavno je snizila kreditni rejting devet članica evrozone, uključujući i Francusku. Ista sudbina verovatno čeka i Veliku Britaniju. Svi oni koji nisu zaslepljeni ludilom, jasno uviđaju razloge masovnog snižavanja kreditnog rejtinga. Ukoliko pokušavate da smanjite vrednost bruto domaćeg proizvoda (BDP), učešće javnog duga u BDP-u će nesumnjivo rasti. Dakle, ekonomski rast predstavlja jedini način za smanjenje dugova. Strah od dugova je u ljudskoj prirodi i mere koje se preduzimaju da bi se eliminisali izgledaju ispravno u očima običnih građana. Svi znaju šta znači finansijska zaduženost, koja izaziva zebnju, jer niko nije siguran da će moći blagovremeno da vrati dugove.
Slično pravilo važi za javni dug – novac koji vlada duguje poveriocima. Građani se pitaju kako će njihove države vratiti dugove čija se vrednost meri stotinama milijardi dolara. Britanski premijer Dejvid Kameron uporedio je javni dug sa dugom na kreditnoj kartici, jer u oba slučaju pozajmljeni novac mora biti vraćen. Naredni korak je sasvim logičan: da bi eliminisala javni dug ili vratila deo pozajmljenog novca, vlada mora da eliminiše budžetski deficit, jer rashodi koji premašuju prihode svakako doprinose povećanju stope zaduženosti. Nesumnjivo, ako vlada ne bude reagovala, javni dug će, kako se to kaže savremenim žargonom, postati „neodrživ“. I ponovo možemo da povučemo paralelu sa zaduženošću domaćinstava, imajući u vidu činjenicu da svaki razuman građanin shvata da dugovi ne iščezavaju njegovom smrću, kao i da će poverioci dobiti imovinu dužnika, odnosno sve ono što je trebalo da pripadne naslednicima. U tom kontekstu posmatrano, neizmireni javni dug biće teret na plećima budućih generacija. Jer, iako građani možda imaju koristi od neumerenog trošenja njihovih vlada, te dugove će, ipak, vraćati njihova deca. Zbog svega navedenog, smanjenje državnog deficita postaje srž fiskalne politike vlada širom sveta.
Država sa ubedljivim planom o fiskalnoj konsolidaciji tobože je zaštićenija od gomilanja dugova, koje će vraćati buduće generacije. To podrazumeva da će vlada biti sposobna da pozajmljuje novac pod povoljnijim uslovima, što će voditi smanjenju kamatnih stopa za građane i povećanju ekonomskih aktivnosti.
Mada većina razvijenih država smatra da fiskalna konsolidacija predstavlja ispravan put do ekonomskog oporavka, trebalo bi ukazati na nekoliko grešaka na koje se uglavnom niko ne obazire jer priča zvuči veoma ubedljivo. Prvo, vlade, za razliku od zaduženih građana, ne moraju da vrate svoje dugove. Vlada jedne države koja ima sopstvenu centralnu banku i valutu naprosto može da se zadužuje, tako što će nastaviti da štampa novac. Iako članice evrozone ne mogu da upotrebe istu taktiku, u stanju su da vrate dugove pod pritiskom inostranih poverilaca tako što će proglasiti bankrot. Drugo, namerno smanjenje javnog deficita nije najbolji način da vlada popravi situaciju u državi. U zemlji čija ekonomija „tone“ ta mera nije „recept“ za ozdravljenje, jer podrazumeva smanjenje zarada, od kojih zavise državni prihodi. Ilustracije radi, britanska vlada je već prinuđena da pozajmi 172 milijarde dolara više nego što je planirala kada je, u junu 2010, objavila plan o smanjenju državnog deficita. Treće, ne postoji veza između veličine nacionalnog duga i cene koju država treba da plati da bi se spasila prezaduženosti. Na primer, kamatne stope na dugove Japana, Sjedinjenih Država, Velike Britanije i Nemačke su podjednako niske, uprkos velikim razlikama u stepenu zaduženosti tih zemalja i njihovim fiskalnim politikama. Najzad, niski troškovi zaduživanja za države ne znače automatsko smanjenje troškova kapitala za privatni sektor. Baš kao što se dogodilo u vreme kada je „bauk komunizma“ kružio Evropom i kada je Karl Marks objavio svoj čuveni Manifest, danas su sve sile stare Evrope ušle u „sveti savez“ da bi „isterale đavola“, odnosno izborile se sa državnim dugovima. Ali, državnici koji se trude da vrate dugove mogu da prizovu i revoluciju.
Autor je član Gornjeg doma britanskog parlamenta i počasni profesor političke ekonomije na Univerzitetu Vorvik
Copyright: Project Syndicate, 2012.
Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
