Strah od domino efekta

Kada su investitori počeli da okreću leđa evru, Grčka im je ponudila povećanje kamatnih stopa da bi ostali na tržištu. Ipak, katastrofa se dogodila jer je grčka vlada obmanula evropske partnere lažnim statističkim podacima. Da bi državu svrstala u red članica evrozone, vlada u Atini uveravala je evropsku javnost da je 1999. godine vrednost javnog duga iznosila 1,8 odsto BDP-a, što je niže od tri odsto, koliko je Ugovorom iz Mastrihta utvrđeno kao granica koja se ne sme preći. Ali, te cifre nisu predstavljale odraz stvarnosti. Nakon što su novčanice evra sa grčkim motivima odštampane i puštene u promet, agencija Evrostat objavila je da javni deficit Grčke iznosi 3,3 odsto BDP-a. S obzirom na činjenicu da je i ta brojka bila lažna, Evrostat je kasnije povukao informaciju. Danas ne postoje zvanični podaci o budžetskom deficitu Grčke iz 1999, a izveštaji koje je Atina objavila prošle godine nisu uravnoteženi, jer je njegova vrednost ubrzo uvećana sa pet odsto na 12,7 odsto BDP-a.

Nesumnjivo, zvanični podaci su toliko nepouzdani da je Evrostat bio prinuđen da izrazi sumnju u verodostojnost izveštaja jer postoje nejasnoće u vezi sa ciframa koje se u predočili grčki finansijski zvaničnici. Uprkos svemu, zahvaljujući trikovima, Grci su imali nekoliko dobrih godina. Ilustracije radi, od pridruživanja evrozoni 2001. godine, uvećana su sredstva namenjena za davanje socijalne pomoći. Istovremeno, prema podacima Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), penzije u Grčkoj, koje se mogu dobiti samo posle 15 godina rada, dostigle su iznos od 111 odsto prosečne neto zarade. U Nemačkoj, recimo, prosečna penzija iznosi 61 odsto prosečne zarade a pravo na tu penziju imaju samo oni sa najmanje 35 godina radnog staža. Soga je pokušaj Grka da stvore državu u kojoj će teći med i mleko zastrašujući.

Ukoliko ne dobije inostranu pomoć, Grčka će proglasiti moratorijum na dug, čime će poručiti da je spremna da izmiri samo deo obaveza. To su, inače, već učinili Meksiko i Brazil (1982. godine), kao i Nemačka (1923. i 1948.godine). Ipak, druge zemlje evrozone neće dozvoliti da Grčka potone, jer strahuju od domino efekta, koji bi predstavljao okidač za slom banaka, poput bankrota Leman bradersa 2008. Osim toga, ako Grčka ne bude prevazišla krizu, investitori iz svih delova sveta izgubiće poverenje u stabilnost članica evrozone, naročito u Irsku, ali i u Portugal, Italiju i Španiju. Ukoliko ove države bankrotiraju i smanje troškove, svet će se gotovo izvesno suočiti sa novom recesijom. Nesumnjivo, države EU mogu prepustiti Grčku na milost i nemilost Međunarodnom monetarnom fondu, koji želi da pomogne toj državi ukoliko vlada pristane da uvede drastične mere štednje. Ali, većina političara iz evrozone smatra da obraćanje MMF-u predstavlja znak slabosti i zalaže se za pokretanje inicijative o zajedničkoj pomoći. Želja država koje imaju evro kao valutu da pomognu Grcima takođe je uslovljena činjenicom da svi osećaju posledice gubitaka. Grčki javni dug pre svega se odnosi na bankarski sistem te države, koji je dužnik Evropske centralne banke (ECB). Stoga, ukoliko Grčka doživi propast, grčke banke, ali i ECB, morale bi da preuzmu odgovornost za gubitak od gotovo šest milijardi evra. Ali, neće biti lako u praksi ostvariti plan o pomoći Grčkoj, budući da Evropska unija nema ovlašćenja da sprovede takav korak. Član 125 Ugovora iz Mastrihta nedvosmisleno isključuje mogućnost davanja spasilačkih paketa Evropske unije, a kao argument za to navodi se da ni EU ni njene države članice ne bi trebalo da imaju obaveze prema drugim zemljama.

Autor je profesor ekonomije i javnih finansija na Univerzitetu Minhen.