Zapošljavati ili štedeti

Nažalost, ovde je pre rečo nedostatku vizije o izlasku iz krize u koju je Srbija zapala i nekritičkom prihvatanju diktata MMF-a. Oštre mere štednje nigde u svetu nisu se pokazale kao efikasne u smanjivanju javnog duga, iako Fiskalni savet tvrdi suprotno. Pregled uspešnih fiskalnih konsolidacija u Evropi, koji je sačinio Savet, više liči na ekonomski pamflet nego na objektivnu analizu. Krunski dokaz uspešnosti reformi u analiziranim zemljama (pribaltičke države + Rumunija i Portugal) jeste činjenica da posle ekonomskog pada one danas beleže pozitivne stope rasta. Pritom se zaboravlja da te zemlje nemaju mnogo sličnosti sa Srbijom, izuzev delimično Portugala, jer su u momentu uvođenja drastičnih mera štednje imale zanemarljiv javni dug (u proseku ispod 15 odsto BDP-a) i niske stope nezaposlenosti. Međutim, posle „uspešne“ konsolidacije u navedenim državama javni dug se duplirao, a porasla je i stopa nezaposlenosti. Manjak Portugala, uprkos pomoći Unije od 75 milijardi evra, porastao je sa 66,4 na 130 odsto BDP-a. U isto vreme stopa nezaposlenosti je skočila sa 8,5 na 16,5 odsto. U Grčkoj je, i pored drastičnih mera štednje, javni dug porastao sa 97 na 175 odsto, dok je stopa nezaposlenost zabeležila skok sa 7,7 odsto na 27,3 odsto. I šta je tu uspešno?

Kad je rečo Srbiji, efekti ušteda predloženog smanjenja plata i penzija na budžetski deficit biće slabi. Da ne govorimo o tome da mere ujednačavanja primanja stanovništva doprinose opštoj pauperizaciji. Na udaru najavljenih mera naći će se oko 650.000, od ukupno nešto više od 1,7 miliona penzionera, čija se primanja kreću od 25.000 do 62.000 dinara. Dakle, teret će podneti oni penzioneri koji primaju između prosečne penzije i prosečne bruto plate. Nesporno je da je Srbija većduboko u recesiji, a posle smanjenja plata i penzija mogla bi se suočiti i sa deflacijom. Prema tome, ovakve mere ne predstavljaju čin strukturnog prilagođavanja, većprinudnu preraspodelu dohotka od stanovništva ka državi. Efikasne mere prilagođavanja bi podrazumevale departizaciju i profesionalizaciju javnih i državnih preduzeća, uz postepeno uvođenje ekonomskih cena energenata. Vlada mora nedvosmisleno da odredi šta je primarni cilj ekonomske politike. Jer, ako se nastavi dalji pad broja zaposlenih, ne postoji stopa smanjenja plata i penzija koja može da obezbedi održive javne finansije. Zato primarni cilj ekonomske politike, u postojećim uslovima, treba da bude povećanje zaposlenosti uz one mere fiskalne konsolidacije koje nisu u koliziji sa podsticanjem zapošljavanja. Ako za godinu dana javni dug treba da dostigne nivo od 80 odsto BDP-a, a broj zaposlenih 1,6 miliona, onda je bolja opcija da javni dug iznosi i 90 odsto, ali sa 1,8 miliona onih koji imaju posao.

Ali za uspešno sprovođenje mera fiskalne konsolidacije važno je imati ministra finansija koji je stručan i poseduje praktična iskustva sa budžetskim načinom finansiranja. Tada nam se ne bi desilo da prvi rebalans ovogodišnjeg budžeta razmatramo u oktobru. Podsetiću da je prema budžetskom kalendaru Vlada u obavezi da u oktobru usvoji predlog zakona o budžetu za 2015. i da ga do 1. novembra dostavi Narodnoj skupštini. I umesto da se najavljene mere fiskalne konsolidacije ugrade u budžet za narednu godinu, mi se bavimo rebalansom koji ima uticaja samo na dva preostala meseca. Svaka uspešna konsolidacija počinje sa poštovanjem zakona, propisanih rokova i projektovanog deficita. Planirani manjak u budžetu za ovu godinu, od 182,5 milijardi dinara, nešto je ispod pet odsto BDP-a. Tu su ukalkulisane i plate republičke administracije (bez umanjenja) i transferi Fondu PIO. Da je rebalans urađen ranije ciljani deficit bi bio realno ostvarljiv. A oni koji šire mitove da je deficit premašio osam odsto BDP-a (pa je zato neophodno smanjiti plate i penzije) neka se založe za oštre mere štednje na stavkama koje se ne evidentiraju u budžetu Republike. To bi bio ogroman uspeh za naše finansije. U protivnom, čeka nas dug period ekonomske stagnacije.