Crkva je prvi pokretač naše gradske slave

Ovo je potvrđeno kako na makro tako i na mikro planu, odnosno u lokalnim razmerama. Ne bih ovde da širim i dokazujem ovu knjišku činjenicu koju potvrđuju kako nehrišćanski tako i ateistički istoričari i istoričari umetnosti. Lokalna razmera je grad Kostolac, mesto čija je istorija dobro poznata, kao i njegova praistorija sve do Viminacijumskih vremena, s tim što današnji Kostolac nema nikakvih veza sa svojim slavnim prethodnicima, jer je sve u njemu počelo iz početka pre nekih 60-ak godina. Kostolac, bolje Novi Kostolac, bio je mesto koje nema Crkvu, mnogi bi rekli, mesto bez prostora za spasenje i mesto u kojem se nisu susretali čovek i Bog, neki čak da je bio mesto bez duše, identiteta i večnog imena, bez tapije za budućnost, matice, centra, stožera, oblagodaćenog i oplemenjujućeg prostora. I tu, voljom i milošću Božijom, nikla je Crkva sa svojim živim životom i živom spasonosnom i oplemenjujućom misijom. O Crkvi Sv. Maksima Ispovednika i njenoj misiji nećemo uveliko, ali molimo čitaoce i to ne samo sadašnje, nego i buduće, (koji se budu bavili arhivistikom i istorijom Kostolca), da nas saslušaju i upamte ove reči i ovaj naš zapis, povodom slave grada Kostolca.

Budući da sam milošću Božijom i odlukom Episkopa braničevskog g. Ignjatija, još oktobra 1997. god. postavljen za sveštenika novoosnovane Crkvene Opštine Novi Kostolac kao prvi i nadležni paroh, mislim da imam prava da se oglasim povodom zbivanja koja su vezana za Crkvu u Kostolcu. Naime, radi istine i radi budućnosti treba reći sledeće. Grad Kostolac NIKADA nije imao svoju slavu. Želimo da se zna da mu je slavu dodelila naša Crkvena Opština Novi Kostolac, predložila i inicirala, još jula 2001. godine kada je sve počelo- svečana Litija, rezanje slavskog kolača i Liturgija. Ona je ustanovila slavu jednom gradu i od tada, pa sve do ove 2009. , svake godine svečano je proslavljan Sv. Velikomučenik Prokopije, slava ne samo rudara, već čitavog jednog grada. Ove godine, po deveti put, svečano je proslavljen Sv. Prokopije 21. jula, što neki uski i kratkovidi novinari nisu predstavili onako kako je zaista i bilo, uporno pokušavajući da smeste u kulturni ćorsokak i medijski zapećak misionarsku delatnost crkve Sv. Maksima Ispovednika. Ne bih da prepričavam te šture i ignorantske tekstove, ali moram dodati sledeće. Tih dana našu Crkvu oslikavao je najveći pravoslavni i svetski slikar, ikonopisac iz Atine, protojerej Stamatis Skliris koji je učestvovao na Litiji i slavi Kostolca i služio Liturgiju, povezavši Crkvu u Grčkoj, narod Grčke sa svima nama, počev od Kostolčana, Predsednika Gradske MZ g. Vlade Vile, njegovih saradnika, kolačara Stevana Crnčevića, preko direktora Privrednog društva Kostolac i ostalih privrednika , sve do Požarevljana i gradonačelnika Požarevca g. Miodraga Milosavljevića, koji su uzeli učešća u ovom Događaju. Zašto niko nije napisao da su toga dana Sv. Liturgiju služili i sveštenici iz susednih parohija, otac Marko Pekić paroh požarevački i otac Boban Ristić paroh aleksandrovački i time nam ulepšali i uveličali svečanost. Kao da Crkva nema sveštenike i kao da je Litija tek tako neka spontana manifestacija bez reda i poretka, onako, potpuno bezlična, bezoblična i slučajna. Naravno, zvali smo i katoličkog sveštenika velečasnog g. Antuna, župnika smederevskog sa pomoćnikom g. Rokom koji su bili na svečanom ručku. Kostolac kao višenacionalna sredina ima vernike rimokatolike, te je to bio razlog da njihov Župnik bude naš gost. Ono što je značajno u svemu je i sledeće. Naime, po prvi put slava Kostolca je proslavljena u samoj porti crkve Sv. Maksima, po želji Uprave Grada. Kao nadležni sveštenik smatrao sam da je to prilika da budu uvaženi sami domaćini, tj. Uprava Kostolca te da im omogućimo da sa svim svojim gostima, dostojanstveno i hrišćanski, proslave slavu u porti. Tako je naša Crkva još jednom, poput matice, u miru, slobodno i u ljubavi, ponovo okupila različite ljude u tako različitom „malom mistu“ kao što je Kostolac.

Na kraju , zaključimo sledeće: Crkva Sv. Maksima ima svetu misiju ne samo u Kostolcu nego i šire, misiju koja se ne može zaustaviti jer je po volji Božijoj. Nosioci te misije su sveštenici, uprkos želji nekih novinara da to prenebregnu i stave, nas sveštenike, u kulturni zapećak i na društvenu marginu, što je nemoguće, jer je pravilo da obnova crkvenog života mora imati inicijativu i podstrek, koja (obnova crkvenog života) ima posledice po društvo. Slava Kostolca nije manifestacija koja postoji vekovima pa je eto Crkva tu samo dekorativni elemenat, kao šlag ili krem, ili kao podskup skupa, ili pak kao deo neke samoinicirajuće manifestacije. Upravo je obratno. Slava grada Kostolca ima svoj početak, neko stoji u njenoj pozadini i neko ju je inicirao. Taj neko je Crkva Sv. Maksima. Ona je zapalila vatru Duha i bacila oganj, Ona je konstitutivni elemenat i platforma kostolačkih zbivanja, njihov sami Centar oko kojeg se sve zbiva, UTEMELJIVAČ i OSNIVAČ ne samo Slave Kostolca, nego i Kostolačke žiške i mnogih drugih kulturnih zbivanja. Recimo dublje i smelije – Crkva u Kostolcu oblikuje identitet Kostolca, daje mu dušu i polako postaje njegov „brend“, smelo kažem, jači od samog Viminacijuma. Pojedini novinari koji ne vole Crkvu i sveštenike, pokušavaju da nas istisnu iz kulture, života i javnosti te, ako i pišu, to onda svode na klevete, neistine, poluinformacije i krajnju ignoraciju. Što se tiče slave Kostolca Sv. Velikomučenika Prokopija, tu je izvesno sledeće: Crkva je kreator i inicijator te manifestacije i ovu istorijsku činjenicu neće moći niko da zatamni , jer u njenoj pozadini stoji Bog čija je snaga ogromna i preobražavajuća.

Crkva Sv. Maksima je dar Božiji Kostolcu i njegovom narodu, ali ne samo njima. Ona je značajna za Srbiju, njenu kulturu i umetnost. To je činjenica istorije, koja se ne može zatamniti nikakvim novinarskim paškvilima, marginalizacijom ili klevetanjem onih koji tvore taj deo istorije. Ona je znak sa neba, prst Božiji, sama ljubav Božija, narodno dobro, vrednost i kvalitet.