Da malo izoštrimo

Konji su nas, Braničevce, održali, pesma donekle. Vazda su kroz istoriju ovoga kraja protrčavali konji i junaci. Pesme su ispevavane tek tu i tamo, u Kasidolu, recimo, gde su nastajale lepe pesme i igrali se lepši konji vrani. U trenucima kada popadamo s konja, nije nam do pesama. Mnogima naročito nije ni do ovakvih kakve pevaju momci i devojke iz „ergele“ zvane zvezde velikog, koje neko uporno i u inat kulturi dovodi, i koje traju onoliko koliko i bat konjskih kopita koja se udaljavaju. I kraće.

Ljubičevske konjičke igre su prerasle u višednevno-noćnu predstavu, u kojoj svaki gradjanin Požarevca i okolnih sela nađe ponešto za sebe. U opštoj medijskoj halabuci o posećenosti pojedninih srpskih brend manifestacija, samo Požarevac može, ali zbog poštenja, skromnosti ili opreznosti gradskog rukovodstva neće to da učini, da najavi posetu od recimo milion i jednog čoveka. Ako su mogli drugi, zašto ne bismo to učinili mi? U ovom pijanom letu, koje je na izmaku, Guča je „uspela“ da smesti skoro milion (pijanih) duša na nekoliko hektara ravnice, u Leskovcu, evo, na Roštiljadi peče se pola miliona ljutih pljeskavica, plus jedna Ginisova, u Beogradu, na Bir-festu je nešto ispod miliona pivopija priželjkivalo te pljeskavice, u Zrenjaninu stotine hiljada njih dovršavaju ono malo piva što je od prestonice preteklo… Milioni glasača (uglavnom pijanih), bre! Ako znamo i da je milion Srba u belom svetu, te da je još toliko dece ispod deset godina, ispada da naše (skoro bezalkoholne) LJKI nema ko da dočeka i isprati.

Da nije gorepomenutih klinaca sa pesmama, koje odmah po pojavljivanju jedu skakavci, pa stoga traju samo dok se pevaju i to po sistemu: Uzme klinac-zvezda-rob mikrofon u ruke i poviče: Ajdemo svi! Idemo! Onda svi okupljeni, sa dvolitarkama piva prskaju oko sebe i pevaju kao da za to nisu (pre)plaćeni oni na bini, već publika, autor ovog napisanija ne bi ni z od zamerke nikome uputio. Neki, koji nisu za to odgovorni, pravdaju dovođenje zvezda velikog rečima: Narod to voli. A šta narod i koga sve nije voleo, kada mu ga je uporno naturala televizija? Setitmo se skore prošlosti. U rat smo, bre, išli kao na igranku, osim onih koji nisu gledali dnevnikove dodatke. Braćo, ne mogu zvezde velikog da hodaju Ulicom kulture. Nije to pravi put. A kod nas se njime češće ide.

U ovoj, višednevnoj požarevačkoj konjičkoj priči, sve teče skladno, brzo i nepogrešivo, slično takmičenjima ljubičevskih višebojaca na ljutim atima. LJKI počinju kod ljudi da izazivaju zadovoljstvo očekivanja lepog. Ovde, lepo dolazi na konjima. I to u trenutku kada nam život pokušavaju da ulepšaju stalnim vestima sa navodne berze, na kojoj naše besplatne akcije vrede pola lule duvana, seckanog zelenca.Lepo su nam ljudi rekli da su besplatne. I kad smo ih dobijali, ali i kad ih (pro)dajemo. Samo, lula ima svoju vrednost.

Ljubičevske konjičke igre, slobodno i pri čistoj sovjesti izjavljujem, zaslužuju da budu prepoznatljivost Srbije, Braničeva, Požarevca, Prugova i tako redom. Nose u sebi klicu viteštva, koju skoro da zaboravismo. Nije viteštvo samo jahati konja i pogađati strelom i kopljem, već sve organizovati tako, da nas ono prožme i kroz zabavu, umetnost, druženje. Zahvaljujući i LJKI, Požarevac je preskočio dugo nesavladivu preponu zapadanja u anonimnost. Do skora, svi su nas zaobilazili, izbegavali su da nam ime pomenu. Svi osim naših dobrih konja. A konja bez junaka nit je bilo, nit će ikad biti.