Svako malo dete zna da u školi ocenjuje onaj koji mnogo više zna od onoga koga ispituje. Ovakav princip bi trebalo da važi svuda gde bi neko nekog trebalo da ocenjuje. Jao nama kada bi deca u školi ocenjivali učitelje. Najbolji bi uča bio onaj ko decu ništa ne pita, ne zadaje domaće i pušta ih da se igraju kako hoće.
Oni, malo veći od male dece, znaju da je normalno da inspektori znaju bolje od onih koje kontrolišu, da profesori na fakultetu znaju više od onih koje ocenjuju, da rukovodioci znaju više od onih kojima daju radne zadatke, da članovi komisije za vozački ispit poznaju propise i vožnju bolje od kandidata za dozvolu… Ako to ne bi bilo tako onda naopako. Urušava se sistem. Sve bi pošlo naopačke (i za vrapce i mačke).
Jedino u politici nije tako. Političari ocenjuju sve i svakog, čak i kada se u nešto razumeju kao magare u kantar. Za tu situaciju imaju ustaljenu foru „jeste da to nije moja oblast, ali ja mislim da je …“. Kad političari pričaju o departizaciji, neki od njih drže prekrštena dva prsta iza leđa, a neki bi to stvarno i hteli. Veliko je pitanje koji su gori. Sednu njih dva-tri (u najboljem slučaju) i dogovore se ko će biti članovi konkursne komisije za imenovanje direktora javnih preduzeća. Ljudi se krste kad vide da je za direktora pozorišta predsednik konkursne komisije trgovac. U komisiji za imenovanje direktora bolnice advokat, a ima i mnogo bezumnijih slučajeva… Onda oni pozovu kandidate da ih malo propitaju. Eto ti belaja. Ostaje nam da se pitamo da li je gora situacija ako je direktor unapred dogovoren, ili ako ovakva invalidna komisija stvarno odlučuje o kandidatima. Posle se i babo češe po glavi gledajući rezultate dela svog, narod bi pos’o, narod bi platu, a direktor jarca pečenog.
Ovakva situacija deluje dosta bezizlazno – beznadežna. Kako za 1600 javnih preduzeća naći po 5 članova komisije koji znaju više i bolje od kandidata koji se prijavljuju? Znači da treba u partiji imati 8000 onih koji bi mogli da budu bolji direktori od ovih što konkurišu. E, to nema ni u Japanu. Ipak, negde mora da ima izlaza i rešenja. Ako neko pomisli da je problem jednostavno rešiv tako što bi se prepustio vanstranačkim i poštenim stručnjacima, taj se grdno vara. Sve može, ali to ne može. Onda bi ona najbolja i najpametnija stranka priznala da nema takvih u svojim redovima, a to je ravno samoubistvu – zar ne?
Nemoj da neko pomisli „pa što ne prekopiramo sistem od neke uređene dobre države, pa da uradimo to isto“. Pa zar nismo odavno rekli da nije dobro prepisivanje i da kod nas nisu primenljivi zakoni i praksa drugih zemalja. Mi smo specifični i to ne dolazi u obzir. Ne pomaže ni predlog da raspišemo konkurs za članove konkursne komisije, jer se onda pita čovek kako će biti formirani kriterijumi konkursa i ko će o tom konkursu odlučivati? Sve to liči kao kad jurimo svoj rep.
Gordi je čvor razrešio dosta lako. Fik i gotovo. Dakle, jedino nam je rešenje većinski izborni sistem u kome neće biti vladajuće stranke i vladajuće koalicije, a u parlamentu će sedeti neki normalni ljudi, koje je narod stvarno izglasao, a ne ovi prvi sa partijskih spiskova. Tada će verovatno prestati i ove prirodne katastrofe, a dunav će biti bistar i plitak, baš kao i oni koji u takvo rešenje veruju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
