Treba li nam nuklearka

U tada poznatoj TV emisiji „Kino oko“ je profesor Branislav Lalović, inače nuklearni fizičar i evropski poznat stručnjak za sunčevu energiju, izjavio da je jedina energetska budućnost čovečanstva u obnovljivim izvorima energije. Upozorio je na činjenicu da najveća svetska kompanija za nuklearke Vestinghauz daje zvaničnu proviziju 5% onima koji pomognu u donošenju odluke za izgradnju nuklearke. Ako jedna nuklearka košta 4 do 5 milijardi dolara, onda četri takve elektrane koštaju 16 do 20 milijardi. Provizija za takvu odluku od 5% iznosi od 800 miliona dolara do jedne milijarde. Jasno je da pod pretnjom tako velikih provizija svi stručnjaci sveta gube pamet i bacaju struku pod noge. Elem, nuklearke nam se nisu desile, kao ni raspad energetskog sistema. Preovladao je glas razuma, pa je donet moratorijum na izgradnju nuklearki, kao i u svim normalnim državama Evrope. Profesor Lalovićnije uspeo da se svemu tome raduje, jer je ubrzo umro od leukemije pod vrlo sumnjivim okolnostima.

Ništa se u međuvremenu nije promenilo. Čak je i provizija ostala ista. Razlika je u tome da sada naši stručnjaci govore „samo“ o jednoj nuklearki za Srbiju. Dakle, govorimo o proviziji od 200 do 250 miliona dolara. Ako se to podeli na 25 važnih osoba za donošenje odluke, provizija je „bednih“ 10 miliona po čoveku. Malo li je?

Onoliko koliko nam je 1985. trebalo nuklearki, toliko nam treba i danas. Mi smo poznati po tome da smo najrasipnija energetska nacija u Evropi, tako da nam gubici u energetskom sistemu prelaze 22% (evropski standard je 7-10%). Kad se tome doda neracionalna i prekomerna potrošnja, lako se može zaključiti da nam je prvenstvena energetska budućnost smanjenje gubitaka i racionalizacija potrošnje. Samo 10% uštede predstavlja energiju jedne elektrane veličine Drmna. Kroz ove dve kategorije možemo uštedeti energiju veću od one koju bi dobili iz nuklearke. Naravno da je ulaganje u smanjenje gubitaka stostruko manje od nove elektrane, jedino ima manu da u tom slučaju propada velika provizija.

Energoprojekt je odavno sačinio studiju hidropotencijala Srbije u mini elektranama po kojoj je moguće u Srbji izgraditi ukupno 500 – 700 MW (skoro cela nuklearka). Posebna prednost je to što bi elektrane gradili privatni investitori, a ne država. Dakle, dobijamo energiju bez državnog ulaganja. Sunčeva energija nam (uz sve potrebne beneficije, kredite, oslobađanje od poreza i druge) može uštedeti energiju na grejanju tople vode barem istu kao i jedna nova nuklearka, uz uslov da svaki stan i kuća imaju bar po jedan sunčev kolektor. Opet ništa ne ulaže država, ali nema ni provizije. Vetrenjače i fotonaponske ćelije nam takođe mogu dati energiju ne manju od jedne nuklearke. Nemačka ima u energetskom sistemu 18.000 MW instalisane snage u vetrenjačama, Danska 11.000 MW, a mi u pogonu energetskog sistema imamo 7.000 MW ukupno termo i hidro elektrana. Posle kažemo da nam je energija skupa.

Zaključak je jasan. Nuklearka treba samo onima koji računaju na ogromne provizije, a nama treba da idemo ka Evropi smanjenjem gubitaka, racionalizacijom potrošnje i korišćenjem obnovljivih izvora energije. Ništa novo.