Prijatelji i knjige

Sunce me mami. Skoknuću do Bajfordove šume. Hvala divnom Timotiju što ju je spasao, sačuvao od pohlepnih kandži kojekakvih preduzimača koji su na tom mestu već videli šoping molove, parfimerije, kockarnice, „hramove“ megapolisa.

Pozdravljam moje drveće. I potok i drveni most preko njega. I ptice. Žunu, senicu. Čujem detlića. Blistavo zelenilo puni mi oči svetlošću. Sedim na klupi. Kao u onom vicu o Muji i Hasi kad Hasa sretne Muju pa ga pita: Šta radiš Mujo, sediš i razmišljaš? A on odgovara: Jok, ba, samo sedim.

Prvi sumrak. Kafa s mladim, veoma darovitim piscem na Senjaku. Dugo sam živela u tom kraju. Odavno ga ne prepoznajem. Ali kafana u kojoj sedimo ostala je ista. I dalje se u njoj okupljaju likovi iz kraja. Ostvareni ljudi, lokalne baje, komšije, običan svet… i sve njih povezuje jedna nit: jednostavnost i mangupluk. I ona je u međuvremenu privatizovana, o čemu jedino svedoče četiri spojena stola usred kafane; pompezna i besmislena „direktorska stolina“, želi vam dobrodošlicu kao da ulazite u neku salu za sednice Ujedinjenih nacija. Novi gazda je baš pametan. Nije joj ni taknuo dušu; još je našao i kelnera čiji se karakter savršeno uklapa u opšti retro dizajn, ili, u prevodu, u šarmantni polukrš. Fin, blag, prijatan, nehajan, pomalo izgubljen; pola ture je zaboravio, a tura su bile dve kafe. Marcipanski skockan, crne pantalone i prsluk i snežnobela košulja, kao da mu je pobegao voz za neku svadbenu tortu. Podsećamo ga da donese još jednu kafu, a on razrogačenih očiju blago, što blaže može, kaže „kako da ne“. Bunjuel uživo. Ili Jonesko. Kao da smo mi ludi, a ne on. Naručujemo još svašta, oduševljeni njegovim iznenađenjem, svaki put, što gosti u kafani imaju čudan običaj da naručuju. Poslednju turu izgovaramo sa suzama u očima, zacenjeni, na šta je i on prasnuo u smeh. Bratstvo u smehu.

Petak, 13 novembar

Moj omiljeni datum. Hvala Bogu, ne bolujem od paraskevidekatriafobije. Znam da broj 13 nije baš baksuzan. Ne svima.

Po jednoj verziji, bilo je 12 bogova sa Olimpa, i 13. među njima, Zevs, najmoćniji.

I Hristos je bio 13. u društvu svojih 12 apostola.

Inka šamani kažu da se u nama sada aktivira 13. DNK lanac, pod uplivom ogromne količine svetlosti koja zapljuskuje planetu, što primećuju i naučnici, pa dramatično upozoravaju i zastrašuju zbog nikad viđenih erupcija na Suncu. Nema razloga za dramu, sve je u najboljem redu.

U drevnim knjigama hinduista naše vreme označava se kao kraj kali juge, kaljuge srpski rečeno, i velikog solarnog čišćenja, posle čega sledi Zlatno doba.

Francuski kralj Filip krenuo je jednog petka, naravno 13, u obračun sa templarima. I uspeo u svom naumu da se dočepa njihovog blaga i znanja. Zar bi za najvažniji poduhvat u svom životu izabrao baksuzan dan?

Ne mogu da verujem. Upravo čujem vest o masakru u Parizu. Dok pišem o stradanju templara?! Ko je novi kralj Filip? Prekidam pisanje…

O, nek se već jednom okonča ova kaljuga naopakosti koja je srozala vrline i „uzvisila“ mulj.

Subota, 14. novembar

Otkrivam da u zgradi imamo vinariju staru 200 godina. Mladi potomak starih vinara Krstića, iz Dadinca, doselio se nedavno. I doneo ogromne količine vrhunskog vina.

Zove me prijateljica. Vratila se iz Moskve. Muž joj živi i radi tamo. Porodica u dva grada. Što da ne. Treba se oslobađati uvreženih predrasuda. Oduševljena je. Njena ushićenost i mene obuzima, pa kujemo planove o zajedničkom odlasku. Nikada nisam bila u Rusiji. A privlači me. I, pored lepote koju je ruski čovek stvorio, možda me još više uzbuđuje lepota ruske zemlje. Beskrajna belina stepe, Sibira. I belih noći.

„Živimo u vremenu sinteze, svetlost i tama jedinstveno su lice Lepote. Čovek ima potrebu da stalno razdvaja. Nema cveta bez đubrišta.“ Kaže Gustavo Kordera. Slušam njegovu pesmu Voda reke.

I Jutjub ima francusku zastavu.

Nedelja, 15. novembar

Dve moje velike ljubavi: prijatelji i knjige. Nisu me razočarali do sada.

Uz kafu i skajp razgovaram s prijateljicom iz Španije. Naša zajednička prijateljica, slikarka s Palme de Majorke, provela je vikend s njom u Madridu. Obilazile su galerije i družile se sa slikarima. Pregršt zanimljivih priča. Volim taj španski vitalizam, vivir la vida, živeti život. Uprkos svemu.

Moja omiljena emisija na TV. Njen autor, originalan i duhovit, neponovljivi Sanćes Drago s piscem Marijasom priča o smrti. Povod je njegov roman u kojem otkriva novu emociju: emociju ljudskog lica u trenutku smrti. Zanimljivo! Odavno sam videla da sa ovoga sveta odlazimo baš onako kako smo živeli. Taj tren slika je celog našeg života. U tom trenu, iz polusklopljenih očiju moga dede skotrljala se jedna suza. Bio je veoma ozbiljan čovek i sve je shvatao previše ozbiljno. Možda je ta suza značila „uh, al' sam se zeznuo“. Ne znam. Sećam se žene kojoj su laganje i muljanje bili ko dobardan… umrla je na wc šolji… Čudan je komedijant život. Priče o smrti su priče o životu, iz drugog ugla. Panika od smrti je panika od života. Da li je zato praksa u Americi da umirući ima pristojnu dozu morfijuma u venama?

Sanćes Drago baca u đubre jednu knjigu. Medijski hvaljen i nagrađen roman zavrljačio je u kantu jer ga je autor udavio nepodnošljivom količinom ličnih detalja. Ja pa ja…

Na kraju čita pesmu. Poezija nije umrla u Španiji.

A šta ja čitam? Pre nego što crvima kažem ZDRAVO. Genijalni Srđan Dragojević! Kakav spoj velemajstorskog pisanja, znanja, dubine, duhovitosti… Čarobnjak.

I Poruke iz šuplje Zemlje. Jedina knjiga koju sam ponela s farsičnog Sajma knjiga.

Sunca još ima u izobilju. Slikam.

Veče poklanjam Egu. Unosim ispravke u prevod da što pre pošaljem izdavaču. Zovu me iz Jagodine da govorim o toj knjizi i o našem saputniku egu, našoj senci.

Ponedeljak, 16. novembar

Pariz. Znamo sve o zakonu gravitacije, ali niko nam u školi nije pomenuo jedan drugi zakon, podjednako neumoljiv i delotvoran, zakon klatna. Koliko ode ulevo, toliko će morati i udesno; samo tako dolazi u tačku mirovanja kojoj teži. Ne može biti normalan svet u kojem 10 odsto ljudi koristi 90 odsto blaga planete, u kojem vladaju pohlepa, sebičnost, nezajažljivost, bolna bezdušnost. Svet u kome siti i napiti sprovode dresuru strahom, ne bi li i dalje mirno grabili. Dokle god čovek veruje da je ugrožen jer nema dovoljno ni hleba, ni vode, ni vazduha, ni ljubavi, otimaće, lagaće, ubijaće. Biće i žrtva i krvnik istovremeno, u zavisnosti od situacije. Jer, klatno se njiše… Ego je režirao još jednu tragediju. Probudimo se.

Utorak, 17. novembar

Kalenić pijaca. Velikoselac je složio bokore spanaća kao knjige u Aleksandrijskoj biblioteci. Zadivljena, kupujem tonu. Nema veze, svi moji obožavaju blanširan spanać s puterom. Ješćemo ga za doručak, ručak, večeru…

Poziv iz Kinoteke. Hitno im treba prevod filma. Ništa novo. Naravno, dijalog lista je nepostojeća kategorija. Ali volim Kinoteku i pristajem na sve.

Sreda, 18. novembar

Plaćam račune u pošti. Brzo to obavljam. Ovoga puta niko nije ušetao preko reda, privodeći nekog sedmogodišnjaka koji izigrava trogodišnje dete.

Po izlasku, šok! Gledam u nebo. Spektar boja i svetlosti! Hoću li ikada uspeti to da naslikam? Jedan oblak me pozdravlja. Renesansna riba poletuša.

Autorka je književna prevoditeljka i hispanistkinja