Božji zvuci ili istorija crkvene muzike

Zavisno od perspektive, ima zagovornika po kojima je hrišćanstvo za jedne fundamentalni nosilac kulture društva, a za druge oličenje nepovratno prohujalih vrednosti i značaja. Autor ove istorije crkvene muzike veli da hrišćanstvo nesumnjivo lebdi u vazduhu , bez obzira da li za zagovornike afirmativnog ili negativnog viđenja njegove opšte relevantnosti. Božićni oratorijumi, psalmi i himne, rekvijemi i pasije, mise i korali, gospeli i sakro-pop muzika – sve su to autentični ili neznatno modifikovani izrazi sakralne muzike prenetu u sferu profanog. Autor ove zanimljive istorije crkvene muzike pastor je u hramu Sv. Nikole u Hamburgu. Johan Hinrih Klausen je i privatni profesor teologije na univerzitetu u Hamburgu i ne samo harizmatični probst, već i daroviti spisatelj. Nakon knjige Božji prostor , sada se predstavlja novom knjigom Božji zvuci. Istorija crkvene muzike (Johann Hinrich Claussen: Gottes Klänge. Eine Geschichte der Kirchenmusik , C. H. Beck Verlag , Minhen 2014). Kroz deset poglavlja autor je sa umećem i stilskom lakoničnošću izložio istoriju muzike Zapada od drevnog Izraela i gregorijanskih korala, Palestrine, Hajnriha Šica, Baha, Hendla, Mocarta, Mendelsona-Bartoldija i još mnogih drugih, sve do afroameričkog gospela i sakro-popa.

Klausen skicira istoriju crkvene muzike kao proces deklerikalizacije, odnosno proces njenog izlaska iz hramova i katedrala. Autor se obraća širokoj čitalačkoj publici od koje se ne može očekivati stručno muzičko obrazovanje – on nastoji da „produbi radost pri slušanju crkvene muzike“. Klausen otpočinje svoju istoriju opisom muzike u drevnom Izraelu, o muzici psalama u Jerusalimskom hramu , kao o prvim hrišćanima, koji su pojali na svojim kriptičkim bogosluženjima u katakombama. Klausen veli da to nisu bili ambiciozni umetnički dometi, već, sa simpatijom, pre stvar srca . Sasvim drukčijeg duha je Gregorijanski koral u Francuskoj u 8. veku koji je nastao u vreme Karla Velikog zarad vidljivog jedinstva crkve. Gregorijanski koral služio je (hi)jerarhiji i strukturi univerzalne crkve. Muzička razlika između klira i laika u njoj je naglašeno istaknuta. U Reformaciji će se taj odnos okrenuti. Načelo parohijalne zajednice kao duhovnog centra umanjiće ulogu klira, te će kroz horsko pojanje svi učestvovati u liturgijskom životu, što je dotad bila ekskluzivna privilegija pastora. Vera će, veli Klausen, biti individualizovana, a Luter će joj dati nove impulse, te će evangelistička knjiga pojanja postati nova Biblija . Postepeni proces deklerikalizacije zahvatiće, veli Klausen, celokupnu crkvenu muziku. Bahovu muziku izvodiće, iako i dalje u crkvi, ne klirici, već u sve većoj meri građani, odnosno laici. Hendlovi oratorijumi naći će se na koncertnim binama i u muzičkim salama izvan crkava. Sa Betovenovom Missa Solemnis , Berliozovim ili Verdijevim Rekvijemom isti je slučaj. Horovi u 19. veku organizovaće se bez ikakvog upliva crkvenih autoriteta.

U Klausenovim tezama oseća se ipak evangelistička konfesionalna jednostranost. Sasvim je malo rečeno o Hajdnovim misama (samo nešto malo o Postanju ), kao i nedovoljno o Mocartu. Autor razmatra Mocartov Rekvijem , ali uglavnom njegovu bogoslovsku pozadinu tj. pitanje kako valja kod Mocarta razumeti Strašni sud . Betoven je samo ovlaš razmatran, a i Brukneru nije posvećeno više pažnje , dok Šubert nema nikakvog značaja. To nije antikatolički afekt ili fobija, već možda svesno počinjena strukturalna omaška. To su deficiti Klausenove knjige, iako takav stigmatizam ne počiva na nedovoljnoj ekumenskoj otvorenosti autora. Klausen posvećuje mnogo više pažnje Feliksu Mendelson-Bartoldiju i njegovom oratorijumu Ilija/Elias . On nalazi da se ovakav oratorijum, sa posebno izraženom religioznom osećajnošću, više ne izvodi u katedralama gde mu nije mesto, već u intimnijoj da camera molitvenoj atmosferi individualne molitve u kući. O pravoslavnom muzičkom nasleđu gotovo da nema reči u Klausenovoj istoriji, izuzmu li se parafraze nekoliko otaca rane crkve – Sv. Vasilija Velikog, Sv. Jovana Zlatoustog, Sv. Kirila Aleksnadrijskog i Sv. Amvrozija Milanskog, ali o praksi vizantijske muzike nema ni pomena.

Za autora je muzika pre svega svet zvukova, a na drugom mestu i svet jezika/reči koje valja razumeti. Muzika privodi veri i Bogu, ali ona i prevazilazi okvire teologije. Otuda nije dovoljno samo u muzici uživati, već je valja i razumeti.

Pošto je Klausen protestant, to su mesto i uloga Lutera predstavljeni in extenso . Tako je, recimo, Pasija po Mateju u ovoj knjizi detaljno analizirana. Luterova muzička teologija određuje mesto muzike trokrako. Ona je dar Božiji, ona donosi radost duši (kraljica ljudskih srca) i ona isteruje đavola. Ovaj egzorcistički momenat važno je mesto u Luterovom poimanju muzike. Na ovaj orgijastički, odnosno dijabolični momenat podsećao je i Sv. Vasilije Vasiliki u jednoj svojoj omiliji. Muzika je u doba Reformacije imala i eminentno politički karakter i ispunjavala propagandističku ulogu. Shodno tome, Klausen opsežno raspravlja o odnosu Bahove muzike i Luterove teologije. Jednom rečju, reč je o zanimljivoj istoriji crkvene muzike Zapada, iako to geografsko određenje nije dato expressis verbis . U osnovi je Klausenova žiža na muzičkom predanju Zapada. Kao vrline ove knjige valja istaći autorov pokušaj da opiše dinamiku kontinuiranog razvoja muzike, a ne da arbitrarno docira. Ima li se u vidu da ovakvi istorijski pregledi retko nastaju, jer iziskuju široku istorijsku erudiciju i specijalističku muzikološku kompetenciju, onda su ovakvi kompendijumi, makar i sa neznatnim deficitima, dobro došli, jer sintetizuju mnoge aspekte u savremenom izučavanju istorije crkvene muzike, o čemu svedoči opsežna internacionalna bibliografija na kraju knjige.