Pričaj irski

Reč je o jezičkim rezervatima gde se spasava ono što se spasiti može. To su slabo naseljeni i spektakularno lepi delovi Irske, čiji stanovnici i dalje ribare, kopaju krompir i piju ginis na maternjem jeziku, a tokom leta primaju u kuće desetine hiljada tinejdžera iz drugih delova Irske.

Klinci u Gejltahtu uče irski u okviru državnog plana za reanimaciju jezika. I svi su zadovoljni – seljaci zarade lepe pare, službenici ispune jezičku normu, a deca provedu leto daleko od matoraca.

Kako je moguće da u zemlji koja je jedan od vodećih svetskih proizvođača i distributera nacionalne mitomanije malo ko govori sopstveni jezik?

Kao što su Srbima za sve krivi Turci, tako su Ircima krivi Englezi.

Gde Englezi prođu, tu trava ne raste, kažu Irci, i kao dokaz navode da danas u Irskoj živi manje od 10 procenata svih Iraca, a slično je i sa preostalim Škotima i Velšanima u samoj Britaniji. Svi su oni potomci starih Kelta, koji su na ova ostrva stigli sa Kontinenta pre dva milenijuma, bežeći pred Rimljanima. Kelti su pre toga naseljavali veći deo Evrope, uključujući i Balkan, a postojbina im je bila na teritoriji današnje Švajcarske.

Stari Kelti su imali zajednički jezik, koji se kasnije podelio u dve grupe – gojdelsku (irski i škotski) i britonsku (velški i bretonski). Škoti i Irci se i danas međusobno razumeju (pogotovo preko flaše viskija), ali im treba prevodilac kad idu u Vels ili Bretanju.

Anglosaksonci nisu bili previše fascinirani jezičkim nijansama, niti ih je mnogo zanimala lingvistika, pa su keltske narode, zajedno s Normanima i Vikinzima koji su se tu bili zatekli, od 12. veka tamanili sve zajedno i svakog posebno. U procesu su stradale ne samo keltske „kraljevine“ (hiperbola kojom Irci označavaju svoje plemenske zajednice), već i njihovi običaji, obeležja i jezik. Engleski je tokom vekova postao i službeni i svakodnevni jezik.

Sredinom 19. veka u Irskoj je polovina stanovništva još uvek pričala irski, ali to su bili siromašni seljaci, oni koji su uglavnom ćutali i radili. Osnovna namernica im je bila krompir, koji je sredinom veka napala krompirova zlatica. Nekoliko žetvi propalo je zaredom, što se poklopilo s rekordnim prinosima pšenice, pa su protestantski zemljoposednici izvozili žito pod odličnim uslovima u Englesku. Pošto u to vreme Englezi još nisu bili pronašli humanitarnu pomoć, u Irskoj je došlo do strašne gladi. Milion ljudi pomrlo je od gladi i epidemija i još milion otišlo je u emigraciju, odnoseći sa sobom i svoj jezik.

Posle ove katastrofe došlo je do naglog rasta antibritanskog raspoloženja. Kao što je srpski kosovski mit formiran nakon poraza Prvog srpskog ustanka, tako je i keltska nacionalna mitologija napisana posle irske Velike gladi. Irski – ili keltski – preporod obeležio je stvaranje nove nacionalne svesti: narodnjaštvo je krajem XIX veka postalo kulturni standard, i nešto kasnije, u nezavisnoj Irskoj, praktično je dobilo status zvanične umetnosti, slično onome što je socrealizam uživao u Sovjetskom Savezu.

Englezi su ipak bili džentlmeni, pa su Ircima, kad su odlazili, ostavili svoj jezik na korišćenje. Irci su ga toliko usavršili da su napisali neke od najboljih stranica književnosti na engleskom jeziku. Za to su do sada dobili četiri Nobelove nagrade, što Irsku čini zemljom s najvećim brojem književnih nobelovaca po glavi stanovnika.

Lako je Srbima. Njihov jezik razumeju i stranci – Crnogorci, na primer. Ircima je, da bi ih svet razumeo, za razliku od Srba, potreban prevodilac. Jedino im ne treba prevođenje na jezik kojim se danas govori u pojedinim balkanskim zemljama, a koji je u Srbiji poznat pod nazivom „srpski“. To je zato što su srpski naučnici nedavno otkrili velike jezičke sličnosti između Kelta i Srba. Prema jednom istraživanju, Kelti (preciznije, Velšani) i Srbi imaju, navodno, „više od šest stotina zajedničkih reči“.

Nakon što su osnovali Beograd (Singidun), pronašli Negotin (Neges Tin) i otkrili reku Moravu (Mor Ava), Kelti su – kaže ova studija – otišli u Crnu Goru. Tu su „ostavili za sobom niz jasnih jezičkih tragova“. Takav je slučaj s mestima Risan (rhysfa, velški: tvrđava) i Perast (pyr, gospodar i yst, okuka), što zajedno čini „Gospodarevu okuku“, ma šta to značilo. Ali to nije sve. Velšani su „dali ime Durmitoru“ (od Duw, bog ), a Crnogorci su, valjda u znak zahvalnosti, počeli da oslovljavaju Velšane s „Vlasi“. Da se ovi drugi ne dosete.

Zanimljivo je međutim da među crnogorskim Keltima nisu bili samo Velšani, već i Irci, pa odatle i naziv reke Bojana (po reci Boyne, severno od Dablina). Odgovor na pitanje otkud Irci i Velšani zajedno u Srbiji i Crnoj Gori vekovima pre nego što su se formirali kao zasebni narodi i pre nego što su uopšte razvili svoje posebne jezike, ostaje, naravno, bez odgovora. Ali, ne treba biti cepidlaka.

Neki ljubitelji su čak otkrili i „tragove Kelta na Kosovu“. Tu su Kelti ostavili svoje „drevne zapise“ iz nekog razloga „zabeležene na srpskom jeziku“, a ne na keltskom ili, ne daj bože, albanskom. I to 600. godina pre nego što su se Sloveni uopšte stuštili na Balkan. Ovo otkriće je tim značajnije jer ni jedni ni drugi (a bogami ni treći) u to vreme nisu znali ni da čitaju, a još manje da pišu, jer naravno nisu ni imali nikakvo pismo.

Nisu samo Kelti uticali na Srbe, već i obratno. Širom Irske postoji veliki broj tipično srpskih imena naseljenih mesta, planina i reka. Primenom metodologije koja se u nauci o jeziku zove „komparativna analogija“, a u etnopsihologiji „udri me do zore“, nedavno je otkriveno da su grad Brej (irski: Bré, engleski: Bray, u Dablinskom zalivu) osnovali srpski, a ne normanski moreplovci. Turci međutim ovo osporavaju, i tvrde da je „bre“ stara turska reč koju su im Srbi ukrali i sad je koriste kao svoju.

Pored Srba, Irsku su tokom istorije posećivali i Crnogorci. To dokazuje brdo Tara, legendarno sedište keltskih kraljeva. Srbi međutim smatraju da naziv irske Tare ne potiče od crnogorske reke, već od istoimene srpske planine. Ali niko, osim pojedinih srpskih akademika, nema objašnjenje otkud ime „Tara“ za reke i planine u još tridesetak zemalja sveta, uključujući Etiopiju i Japan.

Kako bilo, Srbi su u Irskoj ostavili i nazive gradova Dulek (Duleek na proto-keltskom znači „ima glavu ko dulek“), i, naravno, Blesington (po staroj srpskoj pesmi „Jao, majko, što sam blesav“).

O srpskom uticaju na Kelte govore i tradicionalna srpska imena koja Irci i danas nose. Ali, pogrešno, jer su, onako pijani sve pobrkali, pa je kod njih Dara (Darragh) muško, a Nikola (Nioclás) žensko ime.

Srbi ne samo da su naučili Irce da govore Irski, već su ih, prema jednoj hipotezi, „naučili da igraju kolo“, koje su ovi kasnije „ubrzali i nazvali riverdance“. Hipoteze hipotezama, ali ono što je pouzdano utvrđeno, to je da su prvi srpski misionari stigli u Irsku iz okoline Niša. Dokaz za to je činjenica da irski jezik ima samo dva padeža.