Razgovori na Dedinju

Fakta ove promene morali bismo uzeti u obzir kao naravoučenije. Stvari se, dakle, mogu izmeniti i nagore i nabolje, a to je samo pitanje politike: politike kao duha vremena ili politike kao duha prošlosti, politike kao preporoda ili politike kao vampirizma.

Predsednik naše republike, Tomislav Nikolić, izjavio je da mi imamo istoriju. I u toj slavodobitnoj frazi, na usta prvog čoveka države, neumitno kao smrt, prozborio je duh iliti antiduh vladajuće srpske politike, politike gubitka. Imati samo istoriju, to znači nemati povesti. Imati tek istoriju, to zapravo znači od nje biti uzet, a to je ubitačna dijagnoza naše depresije. Zaboraviti na povest znači ne sećati se budućnosti, te u krajnjoj instanci – mrzeti život. Nije, dakle, bez najdubljih razloga i nužde, onaj koga zovu „ocem nacije“, u sedmom tomu svojih dnevnika „Lična istorija jednog doba“, napisao: „Mrzim život. Zaista ga mrzim.“

Politika može da menja stvari. To je pitanje koncepta, dakle, ozbiljnog promišljanja. Kažem, Tirana je za to izvrstan primer – primer kako se od jedne zapustele, očajavajuće prestonice-kasabe, u roku od desetak godina, ume da stvori grad poleta i čovečne mere – grad koji ispunjava atmosfera budućnosti, a ne učmalost.

Kad je postao gradonačelnik Tirane, današnji premijer Albanije i predsednik vladajuće Socijalističke partije, Edi Rama, po vokaciji i obrazovanju slikar, tu svoju javnu funkciju shvatio je i obdelavao kao zadatak konceptualnog umetnika. I šta je učinio?

Period njegovog gradonačelnikovanja 2000 – 2011. obeležavaju dve reči: rušenje i bojenje. Rama je dao da se poruši na hiljade bespravno izgrađenih objekata u gradu da bi se, kako kaže, javni prostor vratio svojoj nameni. Zasađene su hiljade i hiljade stabala, obnovljeni stari i odnegovani novi parkovi. Istovremeno, preuređeni su kolovozi i trotoari, i okrečene fasade, uglavnom u živahne boje kakve prestonica nije pamtila: narandžastu, žutu, ljubičastu… Šta tu odmah pada u oči? Izgled prestonice je izmenjen samo intervencijom na postojećim objektima i uklanjanjem suvišnih objekata.

U urbanističkom smislu, u kojem se jasno odražava koncept same politike, stvari su u Beogradu upravo obrnute u odnosu na ono što se čini u Tirani: ništa se ne radi da bi se promenilo postojeće, nego se u okoštalu zbrku uvode novi elementi. Umesto da se najpre izgradi infrastruktura, i da se otklone greške, da se zakrpe duboke rupe na kolovozima, a osveži ono što je zapušteno, kao što su fasade zgrada u kojima žive ljudi, kod nas se megalomanski planira izgradnja čitavog jednog grada, i to na vodi, imaginarnog grada koji ignoriše postojeći grad. Od srpskog premijera Aleksandra Vučića inaugurisani, projekat „Beograd na vodi“ samo je, nota bene, interpolacija megalomanske velikosrpske politike u domen urbanizma. Taj grad na vodi, najzad, a o tome su govorili vodeći naši urbanisti, nije namenjen građanima ovog grada!

Tirana Beogradu danas jeste reper kako se urbanistički misli, ali i nešto više od toga. Tek korenitom promenom srpke politike prema Albaniji, moguće je uspostaviti novu politiku koja bi Srbiju izvela iz začaranog kruga stalnog povratka iste istorije. Ovaj povratak istorije, i to na mala vrata, ukazao se i pri prvom susretu premijera Rame i premijera Vučiča u Beogradu, u novembru.

Kad je Rama pred televizijskim kamerama izjavio da je Kosovo nezavisno, Vučić se odmah upleo u jadikovanje da je to izgovoreno mimo predviđenog protokola, i stao da nagoveštava šokantne detalje iz istrage o onom dronu sa sklepanom zastavom koji je prekinuo fudbalsku utakmicu… Bilo je zapanjujuće da se premijer jedne zemlje, uz to i koordinator svih njenih bezbednosnih službi, najpre začudio izjavi svog gosta, a zatim da nije znao šta jedino treba da kaže kako bi sačuvao i svoje i dostojanstvo zemlje. Recimo: „Drago nam je da se premijer Albanije ovde oseća slobodno da javno iskaže ono što je u totalnoj suprotnosti sa stavom Vlade Srbije. To je temelj naše demokratije.“ No, drugi beogradski sastanak dvojice premijera, u decembru mesecu, protekao je u srdačnijoj atmosferi. Na tu je atmosferu, izgleda, uticala i tajna večera, koju je, ad hoc, srpski premijer organizovao za albansku delegaciju, istog onog novembarskog dana u kojem pred kamerama nije znao šta treba da kaže.

Na dobrom starom Dedinju, u kompleksu Kuće cveća, nezvanično su se sastale dve delagacije, za razgovor ugodni uz večeru s roštilja, koja se veoma dopala Ediju Rami. Najpre, naš je premijer svom albanskom kolegi nasamo pokazao kompleks. Šta su tada razgovarali, pouzdani svedoci i časni ljudi ne znaju. Ali, kad su za večerom pale kravate, na jedan telefonski poziv pristigli su i muzičari. Potom, dok je Rama predlagao Vučiću da Srbiju orijentiše na izgradnju autoputa Niš-Merdare, jer je to najjednostavniji i najjeftiniji način da našu zemlju poveže s lukom Drač, koja bi, dakle, i njoj mogla biti glavna trgovačka luku na Jadranu, a dok su dvojica viđenijih ministara glasno razmenjivala svoja pušačka iskustva i upoređivala svoje kolekcije probranih kubanskih cigara, mikrofon je stigao do ruku nadaleko čuvenog pevača, ministra spoljnih poslova Dačića. Pevao je Dačić, kažu, veoma lepo, srpske i ruske šlagere, ali i popularne operske arije, da bi, obuzet duhom gostoljublja, zapevao i čuveni hit Bijelog dugmeta „Roka mandolina“, dakako, na albanskom. Tu je, međutim, bivšem premijeru ubrzo ponestalo reči, a pomoći nije bilo niotkud, iako su se svi usrdno trudili da ih se sete.

Atmosfera ovog susreta sasvim je odudarala od one koja je prezentovana naciji tokom istog dana. Isti premijer koji je delovao onako ljutito pred kamerama, drugarski se jadao albanskom kolegi da mu je svojom izjavom naneo grdnu štetu, jer je njegova pozicija ionako nesigurna te da na njoj teško da će ostati duže od godinu, godinu i po dana. Takođe, umilni bariton ministra spoljnih poslova drastično je odudarao od njegove zvanične izjave da bi „Zapad trebalo da osudi retoriku albanskog premijera“. Našijenci su se, dakle, držali devize: nismo tako glupi da pričamo ono što mislimo. Eto, u tome je razlika. Rama ne mora da misli šta govori, jer govori ono što misli, a srpski političari moraju da misle šta govore jer najčešće govore ono što ne misle.

Posle sastanka u decembru, Rama je izjavio: „Hajde da razmišljamo o velikim delima! Ne treba da budemo tako mali kao fudbalska lopta. Ona je previše mala. Svet je veliki.“

Da zaključimo, kad je reč o spoljnoj politici, odgovornost ove i svake buduće srpske vlade, u tome je da napravi politički zaokret u odnosu prema Albaniji. To je onaj momenat u kojem bi se ispravila naša vekovna greška, na koju je jasno i razgovetno, tačno pre sto i jednu godinu, ukazivao Dimitrije Tucović u svojoj vanserijskoj studiji „Srbija i Arbanija“:

„Danas je postalo veoma rizično propovedati potrebu zajedničkog rada sa Arbanasima. U pogubnoj utakmici da opravda jednu naopaku politiku, buržoaska štampa je stvorila o Arbanasima čitavu kulu neistinitih i tendencioznih mišljenja, a osvajačka politika Srbije sa svojim varvarskim metodama morala je Arbanase ispuniti dubokom mržnjom prema nama. Ali toga nije nekada bilo.“ Dodajemo: toga više ne mora da bude.