Zabeležena sećanja

Pozdravljam se sa Maxom, našim tehničkim pomagačem, inače doktorandom koji radi kao tehničar, koji upravo kreće na aerodrom. Po drugi put jer juče je otišao i vratio se shvativši da ima kartu bukiranu za 20. septembar. Bar je stigao da pojede ćevape koje smo naručili u Walteru zbog njega. Nisu ni Nemci tako precizni, još jedna uobičajena predrasuda. Ali da se Nemci odrasli u Istočnoj Nemačkoj razlikuju od onih iz Zapadne uverila sam se po ko zna koji put. Konstance, glavna kustoskinja izložbe, jeste iz Istočne Nemačke, zato valjda i može da razume ova naša balkanska (ili jugoistočnoevropska) sećanja. Sviđa joj se Konjarnik gde je iznajmila stan, podseća je na detinjstvo.

Ostavila sam u depou Danila i Darka, kolege konzervatore iz Galerije Matice srpske koji su došli da nam spakuju slike koje sutra putuju za Banjaluku. Dok, po ko zna koji put danas, trčim gore-dole uz stepenice u novim cipelama kupljenim na londonskom Portobello Roadu koje me žuljaju, razmišljam o tome kako posao kustosa nije lak iako ljudi obično misle da ne radiš ništa već uživaš okružen(a) umetnošću. Dream on… Tek što sam ponovo sišla u depo, penjem se u izložbeni prostor jer stigao je RTS. Neverovatan pljusak počinje i pitam se ko će uopšte doći na otvaranje ako ne prestane, a do juče je bilo pretoplo. GRRRR… Naši partneri iz Getea nas zovu sve na ručak u Šeher, ali sa žaljenjem moram da odbijem jer nisam završila posao sa pakovanjem. Taman kad sam ušla u kancelariju, izula se i pokušala da se koncentrišem na okrugli sto sa umetnicima koji treba da pripremim za večeras, koleginica me zove da dođem u depo jer su se pojavili nepredviđeni problemi sa uramljivanjem grafika. Sad već postajem očajna, čini mi se da sve izmiče kontroli, ali sve se rešava kada je dobra energija tu, a Danilo, Darko, Slavka je uvek emituju. Sve je rešeno, ekipa odlazi i računam da imam bar sat vremena da sredim misli i spremim uvodno izlaganje i pitanja za razgovor koji moderiram dok ne krenu novinari da pristižu. Studio B, N1, opet RTS, ali druga ekipa i neka televizija kojoj je kamera pokisla pa nisu ni snimili prilog.

Petak, 21. avgust

Zev, zev… Ne mogu da se probudim, predugo smo sinoć ostali u Džez kafanici Bajloni sa umetnicima i kustosima.

Moram da se probudim, čekaće me kolege iz Banjaluke koji dolaze po slike. Uh… Ivan vozi auto na servis, ne mogu sad da idem prevozom, a i kasnim… Kada me je taksista pitao da li bi mi smetalo da zapali cigaru (a već mu ceo auto smrdi na iste), nisam mogla da verujem. Priprema za Bosnu, tamo se svuda puši. Razmišljam dok se vozim od Dorćola do Dedinja kako je sinoćno otvaranje odlično prošlo, bilo je dosta ljudi, čak ih je dosta i ostalo na okruglom stolu, umetnici Peđa Terzić, Nikola Radić Lucati i Sandra Vitaljić su bili zanimljivi, Sabina je malo odužila kao da drži predavanje, ali je imala prezentaciju pa su fotke i filmići držali pažnju, Konstance je bila vidno zadovoljna i srećna, čak je i kiša prestala pa smo mogli da organizujemo koktel napolju. Reakcije su odlične, prostor izgleda super, zadovoljna sam, ali beskrajno umorna.

Mladen i Mladen iz Muzeja savremene umjetnosti Republike Srpske su već stigli i čekaju me u holu. Samo polako, ponavljaju, nema žurbe. Bosna… Iznosimo slike iz depoa, brojim 46 slika, 11 grafika, 5 maketa kućica, knjige o Titu, treba spakovati i suvenire, kataloge, rešiti papire. Sve završavamo pre nego što je stigla policijska pratnja. Taman kad sam ih ispratila i sela za kompjuter da na miru pregledam press clipping, zove me čuvar sa prijavnice. Došla je policijska pratnja, kaže. Kroz glavu mi odmah proleće misao da nije ona policija od malopre bila lažna. Da li smete da legitimišete policajca? Verovatno ne. Nismo valjda poslali vredne eksponate sa lažnim policajcima?!?! Srećom to je bio samo lokalni policajac sa Savskog venca koji je trebalo da ih isprati na teritoriji opštine. Suludo, ali sve je OK.

Subota, 22. avgust

Nema odmora, u 13 časova imam vođenje kroz izložbu, a dolazi i umetnica Stefana Savić da predstavi svoj rad. Svake subote će biti drugi umetnik, naredne je Peđa Terzić, pa Lucati, pa Ana Adamović i poslednje subote, 19. septembra, imaćemo zatvaranje i razgovor na temu umetnosti i zaborava. Naša Sara, koja se bavi edukacijom u muzeju, već je tu, čeka decu, imamo i porodičnu radionicu svake subote sa ciljem preispitivanja sećanja i uloge fotografija u kreiranju i čuvanju sećanja. Došlo je dosta dece, Neda je isto tu (direktorka MIJ), njena sestra Vera je dovela dve preslatke devojčice koje su nacrtale lava koji maše kao sećanje na safari. Živele su u Africi. Stefanin rad Polka mi je još bolji sada kada ga je ona objasnila. Rekonstruisanjem neželjenog porodičnog sećanja na sestru svoje bake Polku Nedeljković, koja se ubila zbog patrijarhalne sredine, pokrenula je proces lečenja traume. Posetioci misle da je na crno-belim fotografijama njena baka (kažu kako čak neverovatno liče?!) i teško ih je ubediti da je to Stefana u insceniranom okruženju iz 1950-ih. Fotografija je tako manipulativna!

Nedelja, 23. avgust

Stižem u Banjaluku. Nikad kraći let i nikad manji aerodrom. Šaljem fotku prijatelju iz Zagreba da se više ne žali kako je njihov aerodrom kao poljoprivredni. Čeka me Mladen sa bratom i vodi do hotela Bosna. Pušenje je naravno dozvoljeno, što me ovoga puta raduje. Ostavljam stvari i izlazim da prošetam. Mirno nedeljno popodne, sunčan dan, lepe zgrade iz 1930-ih i vremena Vrbaske banovine, tragova rata nema, bar ne vidljivih. U restoranu Philippe jedem raviole sa gorgonzolom, brusnicama, pinjolima i rukolom i razmišljam kolika je to jeres. Ali ćevape ću sigurno jesti narednih dana. Pada mi na pamet izjava Kokana Mladenovića kako su mu gradovi u kojima je boravio i ljudi koje je upoznao omogućili da iznova živi u svojoj domovini, Jugoslaviji, i potvrdili mu uverenje o nedeljivosti jugoslovenskog kulturnog prostora. Razmišljam o tome kako i ja živim u zemlji u kojoj sam rođena. Granice su ionako samo linije.

Ponedeljak, 24. avgust

Radno vreme Muzeja savremene je od 8 ujutru. Počinjemo sa postavkom, raspoređivanjem, potpisujemo primopredajni zapisnik, ekipa je super, svi su mladi i jako dragi, gostoljubivi. Sarita, Mladen, Mlađa, Neša, Goran, Žana, Branka… Nije lako prvog dana zapamtiti sva imena, ali trudim se uz obavezno promašivanje. Niko se ne ljuti. Odlazim sa Saritom (direktorka MSURS) na otvaranje izložbe o Zmijanjskom vezu nedavno upisanom na listu nematerijalnog kulturnog nasleđa Uneska. Svi su tamo, veliki je događaj kada lokalno nasleđe postane globalno važno. Nisam etnolog i ne razumem se u vez, ali mi je ovaj zanimljiv jer je, za razliku od uobičajeno šarenih, predstavljen samo u jednoj – tamnoplavoj boji. Pitam se zašto se ne bi mogao iskoristiti za neke savremene komade odeće poput Desigual haljina, majci, torbi…

Utorak, 25. avgust

Novinari, novinari, novinari… Oslobođenje, Nezavisne novine, Blic, a sutra nas čeka jutarnji program.

Ovde se sa poslom završava oko 15h. Suočavam se sa fenomenom slobodnog vremena. Nisam ga davno imala. Dokolica – vreme oslobođeno rada, kako to lepo zvuči! Koristim slobodno popodne da zabeležim svoje sećanje i obiđem Augustinčićev Spomenik palim Krajišnicima na brdu koje se nekad zvalo Šehitluci a danas Banj brdo. Šest kilometra puta dva u ne baš adekvatnoj obući je vredelo, spomenik je fascinantan, ali ne baš u najboljem stanju. Mladen mi je sutradan objasnio da je to zbog neadekvatng materijala gradnje (brački kamen nije za ovo klimatsko područje). Nažalost, nisam uspela da doživim sintezu arhitekture, skulpture i slikarstva, kako kolega reče, jer je mauzolej zaključan a unutrašnjost je oslikao Ismar Mujezinović prema nacrtima svoga oca Ismeta Mujezinovića.

Sreda, 26. avgust

Dva jutarnja programa: RTRS i BN – moj novi rekord, dva gostovanja do 8:30! Sastanak sa Generalnim konzulom Srbije je dobro prošao, pristao je da otvori našu sutrašnju izložbu „Umetnost i vlast: pejzaži iz zbirke Josipa Broza Tita“, čija sam autorka. Postavljanje legendi, video-materijala, baner za ulaz je stigao juče, bakica koja je rekla da Tito na pozivnici koju je dobila izgleda sexy će biti zadovoljna kada ga bude videla predimenzioniranog preko cele zgrade muzeja.

Ćevapi kod Muje posle dugog dana – neprocenjivo!

Četvrtak, 27. avgust

Do podne tekst mora da stigne uredništvu dnevnog lista „Danas“. Doručkujem na terasi hotela Bosna i završavam dnevnik u iščekivanju večerašnjeg otvaranja. Ne znam još šta me čeka, ali dolaze moji iz Muzeja Ivan, Mila, Ana, Gordan, kao i Tijana iz Galerije Matice srpske i Vesna Maricki iz Ministarstva kulture i znam da će sve proći dobro. A noge će me boleti na kraju dana, to jedino znam. Pleasure & Pain…

Autorka je istoričarka umetnosti i kustoskinja Muzeja istorije Jugoslavije iz Beograda