Često se za našu naciju kaže da je ona pre svega sportska nacija i sa svakim uspehom srpskih reprezentativaca se sve više uzdižemo. Nedavno se završilo Evropsko prvenstvo u košarci tokom kojeg je vladala euforija navijača sa svakim uspehom košarkaša Srbije. Dani i obaveze su se planirali u skladu sa rasporedom utakmica – kritikovao se i hvalio svaki koš, greška, prisvajale su se pobede kao svoje, a gubici potiskivali kao najveće tajne.
Tokom Evropskog prvenstva u košarci, ali i tokom Svetske lige u odbojci oni koji su pažljivo posmatrali naše reprezentativce su mogli da uoče nekoliko specifičnosti, poteza koje prave u određenim trenucima utakmice. Veliki procenat sprotista (ali ne samo sportista) ima niz ritualnih radnji koje izvode pre utakmice, tokom utakmice, i nakon utakmice, kada se nađu ili treba da se nađu u stresnoj situaciji. Činjenica je da svi imamo određene ritualne radnje, ali za razliku od sportista, naše ne posmatra milionski auditorijum.
Otkud rituali?
Najpoznatiji košarkaš svih vremena, Majkl Džordan savršen, po skoro svim elementima relevantnim za profesionalnog košarkaša, imao je ritual da ispod opreme tima za koji igra, nosi šorts Univerziteta Severna Karolina. I naš Vlade Divac je imao ritual da uvek izlazi poslednji na parket i da prvo obuva levu pa desnu patiku. Dejan Bodiroga je imao specifične pokrete prilikom slobodnih bacanja, gde bi prvo tri puta tapkao loptu, bio u polučučnju sa povijenim leđima, ispravio se držeći loptu kod grudi, podigao ruke za šut i lagano šutirao. Možda još evidentniji jeste ritual Miloša Teodosića koji pred svako slobodno bacanje prvo dodirne desnom rukom čelo, rame i na kraju nogu. Rituali kod sportista nisu ograničeni samo na košarkaše, oni su jednostavno vidljiviji zbog same prirode sporta. Aleksandar Atanasijević, naslednik Ivana “Groznog” Miljkovića, što sa brojem dresa, što sa pozicijom korektora, prilikom odlaska na servis ima svoje ritualne radnje koje nekad i modifikuje u vidu skraćivanja istih. Stane u ugao terena i namešta prvo desni štitnik, pa desnu patiku kod zgloba, zatim obriše stopalo leve patike, udahne i uzme loptu, stane na servu uzme loptu u levu ruku i spusti desnu dole, zatim uzima loptu u desnu ruku i kreće u servis. Kod Aleksandra se uočava visok stepen koncentracije dok sve ovo radi, tačno promisli pre nego što uradi svaki potez i čini se kao da procenjuje kod svakog servisa da li da izvede celokupnu ritualnu radnju ili skraćeni oblik. Primač Nemanja Petrić prilikom servisa prvo par puta udari loptu, zatim je stisne obema rukama, a onda levom rukom obriše desnu stranu čela i desno rame. Marko Ivović kod ivice terena prvo dodirne pod vrhom leve noge, pa desne, obriše stopala leve patike, zatim desne, pa stane u specifičan položaj pre same serve. Ronaldo nikada ne šutira na gol tokom zagrevanja pred utakmicu.
Rituali se primarno povezuju sa opsesivno-kompulsivnim poremećajem gde osoba pristupa ritualizovanim radnjama u cilju smanjenja intenziteta anksioznosti koju oseća. |
Ali odakle rituali u sportu? Rituali se primarno povezuju sa opsesivno-kompulsivnim poremećajem (OKP) gde osoba pristupa ritualizovanim radnjama u cilju smanjenja intenziteta anksioznosti koju oseća. Kod OK poremećaja neizvođenje rituala dovodi do napada panike, jer je primarno izvođenje rituala vezano za obezbeđivanje da se nešto loše ne desi. Osoba sa OKP-om je primorana od strane svojih ruminirajućih misli da se ponaša na ritualni način, oseća prisilu da uradi određene radnje jer na taj način dovodi sebe u ravnotežu i stabilizuje svoje emocije. Kod OKP-a ritualne radnje se doživljavaju kao nametnute, tuđe, što je glavna razlika u odnosu na rituale koje izvode sportisti ili osobe koje nisu na spektru OKP-a.
Razvoj uključenosti u sport se odvija kroz tri stadijuma. Prvi stadijum je stadijum isprobavanja koji je karakterističan za prve sportske korake na uzrastu od šest do trinaest godina. U ovom stadijumu dete uzima učešće u više sportova kao vid eksperimentisanja kako bi odlučilo šta je to što želi od sporta i koji sport je za njega ili nju najbolji. Svoje postignuće dete poredi sa svojim prethodnim rezultatima i ima želju da bude bolje radi sebe samog. Od trinaeste godine do šestnaeste godine dete ulazi u stadijum specijalizacije kada donosi odluku kojim sportom će se dalje baviti. Upravo na ovom stadijumu kada mladi sportista postaje odgovoran za svoj izbor i uviđa da postoje i drugi sa sličnim sportskim kapacitetima sa kojima se poredi, dolazi do prvih rituala. Ti rituali se ustaljuju i na trećem stadijumu, stadijumu inverstiranja u koji ulazi mladi sportista sa šesnaest godina i u kom biva do kraja svoje karijere.
Rituali kao vid sreće se mogu javiti spontano, uviđanjem da je jednom ta aktivnost dovela do boljeg servisa, ili slobodnog bacanja ili generalno do osećaja kompetentnosti. |
Rituali kao vid sreće se mogu javiti spontano, uviđanjem da je jednom ta aktivnost dovela do boljeg servisa, ili slobodnog bacanja ili generalno do osećaja kompetentnosti. Na primer, Vlade Divac je možda u jednom trenutku tokom ranijih godina svesno primetio da je prvo obuo levu pa desnu patiku i da je taj put postigao više koševa, ponovio je tu radnju sledeći put i video da je isti učinak i taj potez je postao deo njegove ritualne radnje. Sa druge strane, ritual može da nastane namerno kao sredstvo za snižavanje anksioznosti i stabilizovanje pre utakmice ili pre slobodnih bacanja, penala, servisa. Rituali se neretko povezuju sa srećom, to je zapravo oblik sujeverja koji postoji iz istih razloga kao i rituali, ali čija primena je povezana sa distanciranjem od sopstvene odgovornosti, dok je primena rituala u onom psihološkom smislu usmerena na stabilizovanje i mentalnu pripremu za samu utakmicu. Nošenje posebne majice pred ispit, korišćenje uvek iste olovke prilikom kontrolnog, sve su to rituali koje koristimo kako bi bili sigurniji u sebi i imali doživljaj da ova situacija u kojoj se nalazimo, a koje je stresna za nas, nije tako strašna.
Ritual može da nastane namerno kao sredstvo za snižavanje anksioznosti i stabilizovanje pre utakmice ili pre slobodnih bacanja, penala, servisa. |
Jedan od razloga za rituale u sportu (a i generalno) jeste i uspostavljanje osećaja kontrole. Uvođenjem ritualnih radnji poput onih koje ima Aleksandar Atanasijević pred servis mogu imati dvojaku funkciju, snižavanje stepena anksioznosti i uspostavljanje kontrole. Tokom utakmice sportisti su izloženi veoma javnom i strogom oku publike i oni su svesni toga. Neki popuste pod tim pritiskom, a neki pronađu mehanizme da se nose sa njim. Često se savetuje sportistima da se udalje od same atmosfere koja prati utakmicu, da pokušaju da se isključe i ne čuju zvukove poput UA, da se koncentrišu na loptu i saigrače. Zvuči jednostavno, ali nije. Jedan od razloga za bavljenje sportom, pored onih prvih koji se javljaju u stadijumu isprobavanja poput zabave i zadovoljstva učenja nečeg novog, jeste i osećaj poštovanja koji dolazi sa sportskim uspehom. Sportisti su svesni prestiža koji imaju baveći se sportom i onom mračnom stranom kada nakon loše odigrane utakmice postaju od miljenika nacije antiheroji nacije i to je pritisak i rascepljenost sa kojom moraju da se nose. Rituali u tome pomažu, daju osećaj kontrole i služe kao tehnika relaksacije.
Za Rafael Nadala važi da ima veliki broj ritualnih radnji, ali je on sam izjavio da nije u pitanju sujeverje niti čudni ponašanje, već da su to načini na koji postiže mir pred meč, koje je u skladu sa svojim timom razvio tokom godina treniranja.
Rituali van terena
Pored rituala koje sportisti imaju na terenu, veliki broj sportista ima i rituale van terena. Neki na dan utakmice ne jedu ništa, drugi čak imaju posebno jelo koje im se sprema ili preslušavaju određeni album. Postoji niz ritualnih radnji koje se mogu obaviti tokom dana pred utakmicu. I svi imaju isti cilj: osiguranje da će sve da bude u redu i da omoguće sportisti da smireno provede taj dan pred utakmicu. Iako ritualne radnje sprotisti ne povezuju sa kognitivnim mislima i osećajem anksioznosti, već im daju mističnu simboliku sreće, neminovno je da su upravo u igri ove dve komponente. Sportisti koji su emocionalno stabilniji nemaju potrebu za velikim brojem rituala, takođe oni sportisti koji imaju unutrašnji atribucioni stil ne pripisuju svoje uspehe spoljašnjim oklonosti, ali ni neuspehe, samim tim ne moraju da kreiraju ritual koji bi bio odgovoran umesto njih.
Serena Vilijams je uvek za svoje neuspehe krivila svoje rituale – neizvođenje nekog od njenih rituala je bilo odgovorno za izgubljeni meč. Nije teško shvatiti zašto ovo rade svi, ne samo sportisti, zašto se prebacuje odgovornosti na NEŠTO i NEKOG. Kada bi sportisti verovali da je svaki promašeni koš njihova krivica, njihovo samopouzdanje bi pretrpelo štetu. A samopouzdanje i osećaj kompetencije su zapravo povezani sa boljim učinkom na utakmici. Bez osećaja kompetentnosti, sportista će imati dosta poteškoća da dospe do najvišeg ranga takmičenja. Međutim, iako u prvom trenutku prebacivanje odgovornosti na neizvođenje rituala daje osećaj olakšanja, na dugoročne staze taj mehanizam više dovodi do prosečne izvedbe nego do olakšanja. Ukoliko se ne preuzme odgovornost za neuspeh, ne stiče se osećaj da nešto treba korigovati, samim tim se ne radi na razvoju određenih veština. Kontinuirani rad na sebi je neohpodan ne samo radi što boljih rezultata u sportu, školi ili poslu, već radi što većeg stepena zadovoljstva samim sobom.
Ono što razlikuje sportiste i osobe sa OKP jeste adaptivnost samog ponašanja. |
Mnogi sportisti imaju određeni režim ishrane. Šta se jede pred važan meč, a šta posle. U neku ruku i ovo su određeni rituali. Ritualne radnje su deo svakodnevnice, samo je u pitanju simbolika iza njih i intenzitet emocija koji je povezan sa njima. Nije cilj reći sporitstima „E, ti rutuali što radiš na terenu i van terena nemaju veze sa tvojim sposobnostima kao igrača“, jer kod njih su sposobnosti i rituali povezani u jedno. Potrebno je raditi sa njima na jačanju celovitosti, da zapravo i promašen i dat koš predstavljaju komponente profesionalnog sportiste, da se uči iz promašenog jednako kao i od postignutog koša, čak se i više nauči iz promašenog. Ne možemo oduzeti rituale sportisti ako ga prethodno ne opremimo sa nekom zamenom. Pri tom ta zamena ne podrazumeva nove rituale, već kognitvno i emocionalno sazrevanje, uspostavljanje kontrole nad svojim mislima i emocijama i povezivanje uspeha sa ličnim trudom i radom, a ne brojem koševa.
Ukoliko se ne preuzme odgovornost za neuspeh, ne stiče se osećaj da nešto treba korigovati, samim tim se ne radi na razvoju određenih veština. Kontinuirani rad na sebi je neohpodan ne samo radi što boljih rezultata u sportu, školi ili poslu, već radi što većeg stepena zadovoljstva samim sobom. |
Da li su sportisti opsesivno-kompulsivni?
Preko 80% sportista ima neki ritual vezan za utakmicu ili ponašanje pred utakmicu. S obzirom da je cilj ritualne radnje sportiste i osobe sa OKP isti, moglo bi se reći da sportisti poseduju određeni nivo OKP. Međutim, ono što razlikuje sportiste i osobe sa OKP jeste adaptivnost samog ponašanja. Ritualno ponašnje sportiste u manjoj meri remeti svakodnevni život, ne sprečava ga da nakon utakmice nastavi sa svojim aktivnostima bez rituala, dok osobe sa OKP nemaju taj predah, opsesivne misli ne prestaju nakon izvođenja prisilne radnje, već se ponavljaju u krug. Kod sportista opsesivne misli imaju ulogu podsticanja na ritualne radnje, ali nisu celodnevne i nisu u istoj meri prisilne kao kod osoba sa OKP. Kao što svi osećamo anksioznost u situacijama gde će se procenjivati naše postignuće, tako i svi imamo određeni nivo ritualizacije u ponašanju kako bi sprečili preplavljivanje negativnih emocija koje bi nas blokirale. Dok je to adaptivno, dok imamo koristi od takvog ponašanja, nije potrebno ukidanje rituala, ali u onom momentu kada rituali preuzmu naš život i kada nismo u mogućnosti da uživamo u samom životu, tada je znak da treba razmisliti šta dobijamo a šta gubimo ritualim ponašanjem.
Nije cilj reći sporitstima „E, ti rutuali što radiš na terenu i van terena nemaju veze sa tvojim sposobnostima kao igrača“, jer kod njih su sposobnosti i rituali povezani u jedno. Potrebno je raditi sa njima na jačanju celovitosti, da zapravo i promašen i dat koš predstavljaju komponente profesionalnog sportiste. |
Ostaje samo da poželimo našim sportistima uspeh i da zauzmemo svoje srećno mesto dok gledamo svaku novu utakmicu.
Jovana Trbojević
psiholog i psihološki savetnik
063/71 97 540
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
