Sport i nasilje – ima neka tajna veza…

Nasilje (potiče od reči sila), označava odnos između dve strane u kojem jedna strana upotrebom ili samom pretnjom upotrebe sile utiče na drugu stranu. Nasilje je svesna okrutnost usmerena prema drugima s ciljem sticanja moći pomoću nanošenja psihičkog i/ili fizičkog bola.

Sport je sastavni deo današnjeg načina života. Ako zamolimo naše mlađe sugrađane da imenuju svoje junake i junakinje (izuzimamo učesnike realiti emisija – oni nisu lojalna konkurencija), većina se ponajviše divi sportistima i sportistkinjama. Rezultati naših takmičara, ali i rad sportskih komentatora i novinara, učinili su da izgradimo identitet takozvane sportske nacije i da se osećamo njenim punopravnim članovima. Sport dotiče gotovo svaki dom, svaku porodicu ili pojedinca. Ima kapacitet da ujedini, da premosti klasne i ostale barijere. Postao je jedan od najznačajnijih faktora u oblikovanju globalne kulture. Mediji su svesni važnosti sporta, što se vidi po vremenu i prostoru koje mu posvećuju. Konstantno smo bombardovani medijskim slikama sporta putem svih raspoloživih savremenih sredstava informisanja i sport se (hvala medijima) više ne svodi samo na jednostavne informacije, zabavu i prenošenje nekih bitnijih informacija poput pukog rezultata i ostalih statističkih podataka milionima željnim hleba i igara. Postao je i jedno od ključnih čvorišta problema kada rešimo da postavimo par pitanja na temu životnih vrednosti, prioriteta, etike, životnog stila.

Slično tome, i neki negativni aspekti sporta, kao što je sve prisutnije nasilje, imaju potencijal da utiču na mnoge. Nasilje u sportu i njegovo medijsko rasejanje je postalo pitanje koje ima puno pravo i potencijal da nas zabrine. Angažman u sportu i oko sporta danas ili prosto navijanje ume da bude ozbiljna opasnost po zdravlje i dobrobit onih koji traže uživanje, razvoj fizičkih sposobnosti, dobar ventil od nametnutog pritiska užurbane svakodnevice ili naprosto životnu težnju, način života.

Sport i nasilje sve češće idu ruku pod ruku

„Otišao sam da pogledam tuču i izbila je utakmica.“

Nasilje nije jučerašnja tvorevina i odvajkada je bilo jedna od činjenica ljudske egzistencije u svim civilizacijama. Nije posebna novotarija ni za fizičke aktivnosti i sportove. Mnoge sportske aktivnosti u okviru postavke igre zaista jesu akti kontrolisanog nasilja i prihvataju se, ali ako bi ista takva dela bila počinjena na ulici, smatrala bi se prekršajima ili devijantnim ponašanjem. Nasilje se toleriše, pa čak i glorifikuje onda kada se dešava u svrhu sportskog trijumfa.

Trag nasilja u sportu može da se prati unazad do antičkih vremena i gladijatorskih borbi. Takozvani „krvavi sportovi“ bili su veoma popularni i rasprostranjeni među starim Grcima i širom Rimskog carstva.Smrt je bila redovna pojava u ritualnim igrama Maja i Asteka. Turniri u srednjem veku bili su treninzi za ratove.

Savremeni sport je razvijen kao aktivnost omeđena brojnim pravilima i, ruku na srce, postao je znatno strukturisaniji od labavo regulisanih fizičkih igara u prethodnim epohama. No, nasilje je i dalje tu – bilo na samom terenu, na tribinama ili u okolnim ulicama.

Nasilje na terenu

Rimski gladijatori nisu imali monopol na nasilje u ime sporta. Boks, ragbi, američki fudbal, borilačke veštine, kako kažu socijalni psiholozi, imaju u sebi utkano nasilje. Prizori nasilja su gledaocima čak i zabavni, interesantan sportski prizor – „hajlajt“ jedne utakmice. Mnogima kao da mogu da zamene i nedostatak koševa ili golova.

Igrači koji ne prikažu željeni stepen agresivnosti mogu da dobiju negativne kritike za nastup. Mladi sportisti, postavivši stvari na ovaj način, mogu da doživljavaju nasilje kao ispravan metod i sledeći put neće oklevati da ga ponove, uprkos svim potencijalno štetnim posledicama. Nasilni akt nije kažnjen, jer pomaže dostizanju cilja vrednog ekipi i ljudstvu koje predstavlja. Pored svega, sposobnost da se bude nasilan, ali i da se nasilju odoli tumači se kao svojevrsna potvrda identiteta dobrog sportiste i to gotovo nikome nije neobično, čak i ako se radi o, načelno, nenasilnoj igri.

Otkuda agresija na sportskim igralištima?

Različiti psihološki pravci nude raznolika objašnjenja. Psihoanalitička teorija kaže da destruktivna energija mora da se konstantno usmerava od pojedinca ka spoljašnjosti kako bi se sprečilo svojevrsno psihološko samouništenje. Agresivna ispoljavanja služe izbacivanju destruktivne energije, umanjujući nivo napetosti i dovodeći do svojevrsnog pročišćenja, katarze. Takvo ponašanje je urođeno i na nama je da ga, koliko je u našoj moći, povazdan kontrolišemo. No, to je moguće samo u izvesnoj meri. Nažalost, ne možemo baš i da ga se potpuno oslobodimo. Čak ni kroz sport.

Neki drugi teoretičari kažu da je u ljudima evoluirao instinkt za borbenošću, kao posledica prirodne selekcije i da je agresivnost, zapravo, urođena dispozicija u ponašanju. Socijalno-kognitivna teorija učenja ima i neke drugačije ideje – kaže da ljudi uče kada da budu agresivni, kako da budu agresivni i protiv koga da usmeravaju agresiju. Svaka se ljudska agresija i nasilnost uče imitacijom. Deca uče od odraslih modela čije se agresivno ponašanje pozitivno potkrepljuje. Svako ponašanje koje se nagrađuje ili potkrepljuje vrlo verovatno će da se učvrsti u repertoaru ponašanja mladog posmatrača i voilà – ponovo će da se pojavi kad ustreba u bližoj ili daljoj budućnosti.

Navijanje i nasilje počinju istim slovom…

„Gomila je bezimena, a dosledno tome i neodgovorna; osećaj odgovornosti, koji uvek sputava pojedince, potpuno nestaje.”

Gistav le Bon

Engleska je iznedrila sportsko huliganstvo, ali se danas ova nevolja sasvim lepo „primila“ u ostatku sveta. Fudbalski fanatizam je tu i tamo čak poslužio i da se započnu ratovi. Ne moramo da idemo skroz do Hondurasa po primer. Imamo svežiji i bliži primer u bliskom okruženju. Građanski rat koji je izbrisao Jugoslaviju sa geografskih karata imao je uvertiru u navijačkom fanatizmu i njegovim medijskim prikazima.

Ima navijača koji su na tribinama zbog sporta, same utakmice svog omiljenog kluba. Strastveni su kada im je omiljeni tim u pitanju i u potrazi su za ličnom potvrdom i satisfakcijom u njegovoj pobedi. Od njih se očekuje da navijaju i podrže svoj klub, bez agresije prema ostalim posetiocima. Dobro, može da padne koja pogrdna ili prezriva pesmica upućena protivniku i njegovom navijačkom taboru. Naspram njih nalaze se devijantni navijači, mahom mlađi, koji ne zaziru od bilo koje vrste nasilja prema protivničkim navijačima, policiji ili ostalim posetiocima utakmice. Rezultat nadmetanja ili čak i sam sport su u drugom planu. Veliki broj ovakvih navijača nije uopšte zainteresovan za sport, niti zna mnogo o klubu za koji navija. Tu je i najizraženija razlika između navijača u klasičnom smislu (pravih navijača), koji kao da su na putu da postanu manjina na našim tribinama i ekstremnih navijača – huligana.

Često, nasilje uopšte nije motivisano i nema nikakve veze sa samim događanjima na sportskom terenu. Činjenica je da u prelomnim trenucima utakmica, najekstremniji navijači često uopšte nisu ni okrenuti ka terenu. Vođe komanduju navijanjem, okrenuti ka ostalim navijačima, a od terena. Evo, upravo ovde se i razdvaja interesovanje za određeni sport kao takav i formira jedan potpuno drukčiji „soj“ navijača/nasilnika. Oni su tu, na tribinama, izgledaju i ponašaju se preteće i zahvaljujući svojoj devijantnosti, spremni su na nasilje. Na stadionima je možda i najjednostavnije da ostvare ono što nameravaju. Pojedinac u bezimenoj gomili na tribinama stadiona, dobija određeni sasvim nov grupni identitet, osećaj moći koji mu dozvoljava da se preda nagonima koje bi, da je sam, može biti i obuzdao. On postaje integralni deo gomile i njeno očuvanje i funkcionisanje postavlja iznad vlastitog. U gomili je teže uočiti i izolovati pojedinca i postoji tendencija da se osoba ponaša onako kako ne bi u pojedinačnoj situaciji. U zapaljivoj atmosferi, lakše je da se konflikti podignu na nivo fizičkog obračuna, a pritom su još i na neki način zaštićeni kritičnom masom „istomišljenika“. Njihova nasilna individualnost pretočena je u dinamiku nasilne grupe. Najveći prestupnici i devijanti postaju najzapaženiji članovi grupa, a pravljenje nereda predstavlja način privlačenja pažnje na sebe. Primera radi, umesto da se stidi čina hapšenja, huligan će da se ponosi time. Još ako je i medijski propraćen, samo će sve više statusno napredovati unutar grupe.

Značajno za karakterizaciju je i pitanje ko su današnji nasilnici pored naših sportskih terena i u kakvom su širem društvenom kontekstu i kakvim vremenima odrastali. Reč je o pojedincima koji su u vremenu početka sukoba u bivšoj zemlji bili manja ili veća deca ili je tek trebalo da se rode. Imali su vrlo malo godina u periodu kada su uvođene sankcije, zemlja odsecana od sveta, marginalizovana i skrajnuta u nekakav Treći svet, a veći deo populacije vreme provodio čekajući u redovima. Usledili su protesti, prevrati, demonstracije, nasilje na ulicama, brutalni obračuni kriminalnih grupa. U stvari, kontinuirano su nam mladi ljudi bili i ostali izloženi slikama nasilja u medijima ili u svojoj najbližoj okolini. Nasilje, kao što znamo, rađa nasilje… Što je društvo nasilnije, nasilniji je i sport i sve što ga okružuje.

Identifikacija sa sportskim klubovima je psihološki važna za članove društava u tranziciji i nesigurnih društvenih zajednica uopšte. Poistovetite se sa timom i već ste dobili neku vrstu mreže socijalne podrške koja obezbeđuje distancu od neugodnih osećanja i stanja kao što su anksioznost, usamljenost i depresija. Nesređeni društveni i porodični odnosi naveli su deo podmlatka da poštuje zakone gomile i ulice, a tamo zdrav razum i društveno prihvatljivo ponašanje unapred gube utakmicu.

Fer plej na brzu ruku

Onog trenutka, kada je postao ugrožen nacionalnim ideologijama, pohlepom, kriminalnim ponašanjem ove ili one vrste, huliganima, lažnim navijanjem ili bilo kakvim drugim neprihvatljivim i, u stvari, neželjenim motivima, sport je poprimio i ružno lice ovih motiva.

Šta može da se uradi? Nemoguće je zamisliti sport bez strasti i određenog nivoa kontrolisane agresije. Deo privlačnosti mu i leži u tome. No, može dosta toga da se uradi. Svako, pa i agresivno ponašanje nastaje kao posledica učenja. Nije loše ovo imati na umu. Ponašanje može da se oblikuje i, u izvesnoj meri, može i da se predvidi. Treba da pružamo adekvatne uzore. Zapamtite da mladima sport treba da služi prvenstveno uživanju. Umanjite značaj nagrade i pobede. Osudite nesportsko ponašanje i učite mlađe poštovanju pravila igre i protivnika. Dela govore glasnije od reči. Ne zaboravite da se najbolje uči na primerima i po modelu. Ponašajte se u skladu sa principima dobre sportske etike. Neka dete shvati da je u sportu važniji pokazani trud od konačnog rezultata. Manji akcenat na pobedi pomaže detetu da postavi realnije ciljeve. Pozitivni komentari i pohvale deluju motivaciono. Istovremeno, osudite upotrebu nasilja u bilo kom obliku, bilo gledalaca, trenera, funkcionera ili igrača. Pokažite i sami, primerom, ponašanje dostojno sportskih priredbi.

Nedosledna kritika i blage kaznene mere nemaju potencijal i ne daju efekte na eliminisanje nasilničkog ponašanja u sportu i oko sporta. Nesumnjivo je da će nasilja, huligana i huliganizma u našem sportu, na našim stadionima i oko njih biti, sve dok postoje uslovi u kojima ovako dobro napreduju i dok konstantno prolaze bez kazne i bivaju potkrepljivani.

Šta je sa navijačima? Predviđanje i planiranje može da pomogne u kontroli nereda. Ali, šta da se radi kada neredi već počnu? Tada situacija postaje potpuno nepredvidiva. Nevolja počinje kad se izgubi perspektiva. Ne tražite u rezultatima tima zadovoljstvo koje vam nedostaje u sopstvenom životu. Promenite kurs i potražite ga u sebi i svom mikrosvetu. Opustite se, ne shvatajte igru preozbiljno – gubitak ili pobeda nisu vaši. Klubovi su ti koji gube ili dobijaju utakmice.

Predrag Đorđević

psiholog, O.L.I. psihološki savetnik,

life coach i asertivni trener

060/3325-284