Sport i samopouzdanje

Možemo reći, u svim sferama,više nego ikada ceni se i traži samopouzdanje, a nikada ga nije bilo lakše izgubiti, ili teže izgraditi. Mnoga istraživanja pokazuju da su upoređivanje sebe sa drugima i postavljanje previše zahtevnih ciljeva glavni uzrok stvaranja loše slike o sebi i nezadovoljstva.

Kažu da ako ste izgubili samopouzdanje, nemate više šta za izgubiti, te da ako ga imate već ste postigli uspeh, pa da vidimo šta ono zapravo predstavlja.

Samopouzdanje

Samopouzdanje uključuje pozitivno vrednovanje sebe i verovanje u sopstvene sposobnosti, utiče na sva relevantna ponašanja (suzdržanost, poverenje u ljude, asertivnost i slično). Često se i verbalizuje do određene mere (recimo kada osoba iskazuje da je dobra u nečemu) ili kao verovanje u opštu dobrobit i sposobnost.

Ono što je bitno jeste znati razlikovati samopouzdanje od normalnih promena raspoloženja. Kod većine osoba osećanja i misli o sebi se menjaju u odnosu na dnevna iskustva i događaje koje trenutno preživljavaju. Tako da ocene kojeosobe dobijaju na ispitu, kako je tretira dečko, muž, prijatelji, usponi i padovi, sve to privremeno utiče na raspoloženje i mišljenje. Međutim samopouzdanje je nešto stabilnije od normalnih promena raspoloženja, ono se takođe menja, ali mnogo sporije. Recimo kod osobe koja ima normalnu dozu samopouzdanja usponi i padovi mogu privremeno uticati na doživljaj samog sebe, ali samo do određene granice. Dok će ovi isti usponi i padovi na neku osobu koja ima nisko samopouzdanje delovati mnogo drugačije i znatnije uticati.

Kada bi ovo sve primenili samo na posebnu grupu koju smo izdvojili, sportiste, rekli bismo da one koji imaju nisko samopouzdanje stalno muče negativne misli o sebi. Stalno se pitaju da li su dovoljno dobri,da li imaju sve potrebno za pobedu, hoće li uspeti. Njima je potrebno neko spoljašnje iskustvo, dobro odigran meč, gol, odbrana, postignuti koševi i sl. kako bi te misli neutralizovali. Čak i tada, nakon nekog uspeha, pobede, taj osećaj kod njih je privremen i kratko traje. Oni kao da stalno idu jedan korak napred, zatim dva koraka nazad.

Kod sportista sa normalnim nivoom samopouzdanja mišljenje o sebi se zaniva na poznavanju sebe i svojih kvaliteta. Veruju u svoje sposobnosti, da mogu savladati svaku novu tehniku, preći preko prepreka i postići cilj. Takve osobe sebe prihvataju bezuvetno i njihovo mišljenje o sebi je konstantno, isto i nakon nekoliko loših rezultata. Oni su sposobni realno prihvatiti svoje mane i vrline, znaju svoje sposobnosti, ali i ograničenja, smatraju se uspešnim osobama, bez obzira na privremene uspehe i padove.

Razvoj samopouzdanja

Sportista je osoba koja je izabrala timski ili individualni sport kao nešto čime će se baviti u životu i u čemu će težiti uspehu. U početku, uglavnom kod svih, bavljenje sportom počinje iz unutrašnjih motiva, deca to najčešće rade jer im se sviđa određena igra, žele da budu sa svojim drugarima, vršnjacima i uživaju u tome. To je period detinjstva i rane mladosti i upravo tada najveći uticaj na decu i razvoj njihovog samopouzdanja imaju roditelji. Sami temelji samopouzdanja se najčešće kreiraju još u detinjstvu.

U periodu odrastanja i učenja o životu lako je uticati na osobu. Deca su spužve koje veoma lako i brzo upijaju sve iz svoje okoline.

Sva naša iskustva, pozitivna, ili negativna, koja su se desila u prošlosti, pa i onoj davnoj, žive u nama. Ona čine naš unutrašnji glas koji nam konstantno ponavlja neke poruke. Dobro je ako su te poruke pozitivne i ohrabrujuće, a nikako da taj unutrašnji glas stalno kritikuje, kažnjava, vređa, te nastoji uvek da umanji postignuto.

Iskustva iz detinjstva koja vode do razvoja zdravog samopouzdanja su nagrađivanja, ako se dete sluša, ako se sa detetom razgovara sa poštovanjem, ako se detetu posvećuje dovoljno pažnje i ljubavi, iskustva u školi, ili kroz sportske aktivnosti, pouzdana prijateljstva.

Iskustva iz detinjstva koja vode do niskog samopouzdanja su stalno kritikovanje, ako se na dete stalno viče, ili čak tuče, ako se dete ignoriše, zapostavlja, ili razmazi, očekivanja od deteta da bude savršeno u svakoj prilici, neuspeh u školi ili sportskim aktivnostima.

U kasnijem periodu stvari se menjaju i sport postaje mnogo više obaveza, odgovornost, a sve manje samo zabava. Postavljaju se sve viši i značajniji ciljevi, teži se uspehu i unutrašnju motivaciju zamenjuje ona spoljašnja. Razlog za bavljenjem sportom postaju razne nagradne, priznanjana, zarada, te želja za uspehom, igranjem u što većim timovima, osvajanje turnira. Ulogu roditelja postepeno u životu sportiste preuzima trener, dok njegovi porodicu čini ostatak tima i saigrači. Upravo trener može uticati na razvoj samopouzdanja kod sportiste, tako što će razgovarati, stalno ga podsećajući na njegove pozitivne strane i dobre poteze, zajedničkim radom na nekim slabostima i eventualnim nedostacima, ne stvarajući dodatni pritisak za pobedom i uspehom, ne preteći kaznama, bodrenjem, postavljanjem realnih i dostižnih ciljeva i sl. Mladi sportisti mogu imati i loše temelje samopouzdanja još od ranog detinjstva, tako da će od početka biti skloni da teže prihvataju poraz i da ih češće muče negativne misli, misli da neće uspeti, imaće veći strah od protivnika, sopstvenih grešaka.

Nisko samopouzdanje nije uvek lako prepoznati, često se skriva ispod određenih maski:

1.Varalica – to je maska uz pomoć koje se osoba čini srećnom i uspešnom, ali se zapravo užasno boji neuspeha. Ovakve osobe stalno traže neke spoljašnje potvrde, kako bi održali svoju dozu lažnog samopouzdanja i zapravo se strašno boje neuspeha. Sve ovo vodi do perfekcionizma, odlaganja, česte iscrpljenosti i sloma.

2.Pobunjenik – Živi u stalnoj ljutnji i ima osećaj kako ne vredi dovoljno. Ima potrebu uvek da dokazuje kako ga tuđa mišljenja ne mogu povrediti.

3.Gubitnik – Uvek čeka nekoga ko će ga spasiti, jer je on bespomoćan i ne može se nositi sa svetom i svakodnevnim izazovima. Opsesivno se oslanja na druge, nema sposobnost odlučivanja. Koristi samosažaljenje kao štit protiv preuzimanja odgovornosti.

Kod sportista nedostatak samopouzdanja se najbolje vidi u toku utakmice, meča, na takmičenjima. Često se dešava da je sportista na treningu jedna osoba, sve izvodi odlično, trudi se, dok je na zvaničnom nastupu potpuno neprepoznatljiv. Tada dolazi do izražaja njegova nesigurnost, strah da nešto neće izvesti uspešno i fokusiranje na negativne stvari, što ga sprečava da pokaže sve što ume. Kod njega počinje prvo fokusiranje misli na stvari i poteze za koje zna da su mu inače slabija strana, da bi se kasnije opteretio i počeo negativno razmišljati i o onome u čemu je zaista dobar. Kada sportista ne veruje u sebe to je vrtlog u koji sve dublje upada i sve se teže izvlači. Recimo kada napadač ne postiže gol na par utakmica za redom, njegovo samopouzdanje pada sve niže, a zatim mu upravo nedostatak istog onemogućava da pokaže sve što zna. Tako da ulazi u jedan začarani krug gubitka samopouzdanja i ne ostvarvanja svojih mogućnosti.

Nisko samopouzdanje ima veoma nepoželjne posledice:

1.Kreira anksioznost, stres, osećaj usamljenosti, nervozu, gubitak želje za treningom.

2.Uzrokuje probleme u odnosima sa drugim ljudima, trenerom, saigračima.

3.Može ozbiljno ugroziti dalji rad i napredak.

4.Može dovesti do neostvarenja svojih mogućnosti, sopstvenog potencijala, podcenjivanja svojih sposobnosti.

5.Povećava emotivnu ranjivost, teže prihvatajnje kritike, neuspeha, poraza.

Osoba usled niskog samopouzdanja pada sve niže i niže i negativna slika se povećava, te može doći i do samodestruktivnog ponašanja.

Auto – destruktivni model ponašanja ne dopušta ljudima da upravljaju svojim životom, svojim postupcima i svojim postignućima. Ljudi su skloni okrivljavati druge za svoje situacije i samim tim sebe stavljaju u poziciju žrtve, na taj način se stalno zadržavaju u stanju nemoći i nezadovoljstva.Onog trenutka kada osoba preuzme na sebe odgovornost, za sve ono što joj se dešava u životu, tada ima i moć da promeni sve što želi.

Kod sportista se ova vrsta ponašanja često vidi kada već unapred pronalaze razloge za svoje eventualne neuspehe. Oni su tako recimo stalno nezadovoljni, uvek se žale na razne povrede, smeštaj na nekom takmičenju im ne odgovara, teren nije bio dobar, drugi nisu bili dovoljno dobri. Često se i umesto treninzima i radu, okreću drugim stvarima koje ih ometaju, izlascima, nezdravom, nesportskom životu.

Savladavanje problema sa samopouzdanjem

Neophodno je prvo ustanoviti da problem zaista postoji i analizirati situacije u kojima posebno dolazi do izražaja. Ako sportista poseduje talenat, vredno trenira, savladao je uspešno sve potrebne veštine, a ne postiže željeni uspeh, problem je verovatno u nedostatku samopouzdanja. Ako ga osoba nema, može ga steći, ali mora raditi na sebi. Ono se takođe vežba i postiže kroz disciplinu i trening.

Prvi korak je postavljanje ciljeva. Ciljevi su orijentisani na poboljšanje sopstvenih sposobnosti, ustanoviti na kojim potezima, tehnikama treba više da radi, koji deo svoje igre da unapredi i zatim postavljanje realnih i dostižnih ciljeva što se tiče uspeha u sportu. Bitno je i da ti ciljevi budu prvo kratkoročni, da se odnose na sledeću utakmicu, sledeće takmičenje. Tako će sportista, kada ispuni zadate ciljeve na jednoj utakmici, da oseti zadovoljstvo, dobija na sigurnosti i postepeno, ali sigurno da gradi svoje samopouzdanje.

Bitno je da sportista vežba i koncentraciju, odnosno da usmerava svoje misli i pažnju na stvari koje mu samo mogu doneti uspeh i ostvarenje željenog cilja. Upravo loše usmerena koncentracija je jedan od faktora koji doprinosi nedostatku samopouzdanja. Misli i sportsko izvođenje kod sportiste trebaju postati jedno i ne treba dozvoliti da mu spoljašnje stvari odvlače pažnju.

Treba raditi i na pozitivnom razmišljanju, jer na čuveno pitanje da li je čaša polu prazna, ili polu puna, neće svi odgovoriti pozitivno. Ljudi drugačije funkcionišu, razmišljaju i postoje oni koji su skloni u svemu tražiti i videti nešto negativno. Upravo ovo je bitno promeniti, izbeći i postepeno se treba stalno preispitivati, u svemu što se desi, tražiti nešto dobro, pozitivnu stranu, dok ovaj način razmišljanja kod sportiste ne postane nešto uobičajno i svakodnevno. Ako uspemo u svemu što nam se desi videti i pozitivnu stranu, onda nas zapravo ništa ne može ni povrediti ni poljuljati naše samopouzdanje.

Sportista često vodi razgovore, sam sa sobom, u svojim mislila, pre određenog takmičenja, posle odigranog meča i sl. Tada je jako bitno da usmerava svoje misli i priseća se nekih prošlih uspeha, stalno se podseća na to i da se bodri. Može pronaći recimo i neku određenu reč, rečenicu, koja će mu podizati samopouzdanje i svaki put kada je izgovori, ona će ga asocirati u mislima na njegove pozitivne strane i uspehe.

Vizuelizacija je takođe jedna od odličnih tehnika. Ona podrazumeva pripremu za trening, zamišljanje kako bi on trebao izgledati, vizuelizacija sledećeg nastupa, kako ga sportista želi odigrati. Ponavljanje u mislima kako uspešno izvodi nešto u čemu je poslednji put pogrešio i zamišljanje kako ponovo na novom nastupu odlično izvodi svoje najbolje poteze.

Autor:

Dragica Danilovic

Master psiholog i OLI savetnik

[email protected]

064/525-0848