Tuga, bolest i nemaština odavno su se uselile u život 90-godišnje Milivojke Dragašević iz novovaroškog sela Rutoši. Ova vremešna starica već je dve i po decenije udovica, živi sama u trošnoj brvnari od petnaestak kvadrata, sa penzijom od oko 12 hiljada dinara, a dotrajali „smederevac“, krevet, sto i starinski kredenac, sav su imetak koji je stekla tokom mukotrpnog života i rada na selu. Samoća joj srce ledi i kako kaže, gora je od smrti.
U zabačeni zaseok Dragaševići retko zalaze putnici namernici, zato je Milivojku iznenadila i obradovala nedavna poseta predstavnika opštinskog Centra za socijalni rad, koji su joj, osim jednokratne novčane pomoći i paketa sa osnovnim životnim namirnicama, darivali i toplu ljudsku reč, sa porukom da je društvo, ipak, nije sasvim zaboravilo.
– Sa mukom preživljavam od ove crkavice što primam. Najteže mi pada što u ovom kućerku nemam vode i kupatila. Slabo se krećem, često sam bolesna i nigde ne izlazim. Ali, ima nešto gore od toga. Samoća i čamotinja me ubiše, a posebno tuga za sinovima Milanom i Draganom, koje sam izgubila za samo tri godine. Imam ćerku, snaje i unučad, oni me povremeno obilaze, ali imaju oni svoj život i porodice, samo sam im na teretu. Jad je to Božji kad si star i bespomoćan. Često uveče kad legnem poželim da se ne probudim, ali ne može se kad ti hoćeš na onaj svet, mora da se gura kako znaš i umeš sve do sudnjega dana, pomirljivo priča ova simpatična starica . Ipak, tračak radosti i nade čuje se u njenom glasu jer je država, ipak, nije u potpunosti zaboravila.
Sumorna životna priča ove starice iz Rutoša, koja „treće doba“ provodi sa osećanjem bola i gorčine, nažalost nije redak slučaj u ovim planinskim vrletima. Mladi „trbuhom za kruhom“ sve češće napuštaju kućno ognjište, bez namere da se ponovo vrate u zavičaj, a stari su prepušteni sami sebi, prinuđeni da se bore sa bolešću i nemaštinom .
– Starim ljudima svaki dan liči na onaj prethodni. Posebno ako su bolesni, sami i žive na rubu egzistencije kao baka Milivojka. Ona, međutim, kao i mnoga druga stara lica sa sličnom situacijom ne ispunjavaju kriterijume da bi bili stalni korisnici socijalne pomoći jer primaju porodičnu penziju ili u većini slučajeva poseduju zemlju. Ono što Centar i opština mogu je da im povremeno pružimo podršku kako u vidu jednokratne novčane pomoći i paketa sa hranom i higijenskim sredstvima, tako i da sa njima porazgovaramo, uputimo im toplu ljudsku reč i kažemo im da ih društvo nije zaboravilo – ističe Jelena Leković, direktorka opštinskog Centra za socijalni rad i podseća da je pojačani terenski rad najbolji način da se pomogne najugroženijim žiteljima zlatarskog kraja, sve dok se ne steknu zakonski, kadrovski i finansijski uslovi za početak dugo najavljivanog procesa izrade socijalnih karata najpre na nacionalnom, a potom i lokalnom nivou.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
