ISTORIJA je nauka – učiteljica života, te ju je sudskim putem nemoguće menjati. Od tih istorijskih događaja koji su na tapetu sudstva prošlo je šezdeset, sedamdeset godina, a u međuvremenu je objavljeno mnogo dokumenata, naučnih radova i knjiga koje nikako ne idu u prilog rehabilitaciji Draže Mihailovića, jer dokumenta 80% pripadaju njemu, njegovim komandantima i političarima, tj. fondu DM-četničkom, nemačkom, italijanskom i NDH.
Pokretači rehabilitacije žele da sudskim putem dokažu i pobiju ono što je 8. decembra 1948. godine Generalna skupština OUN na svom trećem zasedanju usvojila, Konvenciju o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida. Sve članice OUN su usvojile tu Konvenciju, a u drugom članu Konvencije piše da se „zločinom genocida smatra bilo koje delo počinjeno sa namerom da se delimično ili potpuno uništi neka nacionalna, etnička, verska ili rasna grupa, ubistvo članova grupe, teška povreda fizičkog ili duševnog integriteta članova grupe, namerno podvrgavanje grupe uslovima sračunatim na njeno potpuno ili delimično uništenje i prevođenje dece prisilno iz grupe u grupu“.
U svakom od ovih genocidnih zločina osnova je NAMERA i za sve države potpisnice Konvencije takvi zločini NE ZASTAREVAJU, pa to važi i za Republiku Srbiju i njene pravosudne organe.
A najveći broj dokumenata četničke provenijencije koji potpadaju shodno Konvenciji OUN jasno i nedvosmisleno upućuju kako da se sprovede genocid, zatim se i naređuje, izvršava i izveštava da je sproveden. Najveći broj tih dokumenata je objavljen: projekat Stevana Moljevića pod nazivom „Homogena Srbija“ (30.6.1941. godine, dopunjen septembra 1941.), a zatim „Instrukcija“ Draže Mihailovića od 20.12.1941. godine kako stvoriti „Veliku Srbiju“ i kako izvršiti: „4) Čišćenje državne teritorije od svih narodnih manjina i nenacionalnih elemenata“. Zatim, kada je reč o nameri zločina genocida dovoljno je pročitati i pismo iz februara 1942. godine Stevana Moljevića Dragiši Vasiću o uređenju Velike Srbije, pa kaže: „… čime se ukaže prilika, prikupiti sve snage i stvoriti svršen čin. Zaposesti na karti označenu teritoriju i očistiti je pre nego li se iko pribere, a onda iznutra pristupiti čišćenju zemlje od svih nesrpskih elemenata. Krivcima bi valjalo otvoriti put – Hrvatima u Hrvatsku, a Muslimanima u Tursku (ili Albaniju)…“
U narednom dokumentu sa konferencije „četničkih intelektualaca“ u tački 5. piše: „Mi tražimo čistu nacionalnu državu. Ako to ostvarimo biće zemlje i suviše jer će preko 2,5 miliona narodnih manjina morati napustiti našu zemlju“. A šta je Draža Mihailović zapisao u svojoj beležnici: „Pitanje muslimanskog življa – stanovništva potrebno je da reši vlada – muslimansko stanovništvo je svojim držanjem dovelo do toga da ih naš svet (Srbi) više ne želi i neće da ih ima u svojoj sredini. Potrebno je još sad da se pripremi iseljavanje u Tursku ili ma gde van naše teritorije… i to niko neće moći sprečiti…“ I u jednom „Priručniku“ iz decembra 1942. godine pod naslovom „Problem osvete“ kao svetu dužnost srpskog naroda zagovara „kolektivnu državnu odmazdu“ i to nad Hrvatima, Muslimanima i komunistima, kad pobede po završetku rata u Kraljevini Jugoslaviji, a to je brojka od preko 600.000 ljudi. Isto tako Zaharije Ostojić, izaslanik Draže Mihailovića na konferenciji u Šahovićima januara 1943. godine je rekao: „Na teritoriji buduće države ’Velike Srbije’ nacionalnih manjina ne može biti… prema mome planu predviđam da se počne sa parcijalnim uništavanjem Muslimana…“
I 3. januara 1943. godine Draža Mihailović izdaje zapovest za konačno rešenje muslimanskog pitanja angažovanjem Mileševskog korpusa – Pribojske brigade, Pljevaljske brigade, Mileševske brigade, Durmitorske brigade, Drinskog korpusa – Fočanske brigade i Čajničke brigade. Ova operacija počela je 5. a završena 13. februara 1943. godine i u izveštaju je pisalo: „Sva muslimanska sela su potpuno spaljena… nijedan dom nije ostao čitav… pristupilo se potpunom uništavanju muslimanskog življa, bez obzira na pol i godine starosti…“ Primera radi, na konferenciji četničkih komandanata učesnika u ovoj operaciji saopšteno je da je samo u dve opštine Pribojskog sreza, a u 150 sela i zaselaka popaljena 8.221 kuća, 8 džamija i 7 mektaba, a ubijeno u celom Pribojskom srezu imenom i prezimenom 3.735 lica, od toga 1.836 dece. Pavle Đurišić je poslao izveštaj Draži Mihailoviću da je pobio 8.000 staraca, žena i dece i 1.200 pripadnika muslimanske milicije u Bjelopoljskom, Čajničkom, Fočanskom i Višegradskom srezu, i u njima popalio 128 sela (kapetan Pavle Đurišić je zbog tog uspeha od Draže unapređen u čin majora).
Nisu ništa manji zločini genocida počinjeni od strane majora Petra Bačovića u Hercegovini – 2.500 ubijenih Hrvata i Muslimana, a ni u Crnoj Gori od strane Đorđa Lašića, pa je u srezu Pljevlja ubio i poklao 1.492 Muslimana, od kojih 768 dece. Njegove su zapisane reči: „Čas narodne osvete mora doći i najveća i najnaprednija istraga poturica, da se srpske zemlje očiste od nekrsta, da se istjera ’guba iz torine’“.
Na kraji ovakvih i sličnih dokumenata ima mnogo, pa je na osnovu njih teško izvršiti rehabilitaciju Draže Mihailovića i četništva uopšte. Njihovi simpatizeri ne mogu da proture smisao istorijskog revizionizma, predvladavanja prošlosti uz dominantnu tezu o tzv. „nacionalnom pomirenju“, jer sjaset dokumenata to ne dozvoljava. No, ima i ona opšte poznata izreka: „Oprostiti se može, ali zaboraviti ne može“. Kako je i rečeno, istorija je nauka – učiteljica života i tu istina uvek ispliva na videlo, a u politici možete da muljate i lažete koliko je potrebno ili koliko ste za to plaćeni.
Druga strana medalje je pitanje za rehabilitaciju NA KOJOJ STRANI SU ČETNICI POD KOMANDOM DRAŽE MIHAILOVIĆA RATOVALI?
Nastavak u sledećem broju
1Tekst sa skupa JAVNE KONSULTACIJE POVODOM NASTAVKA PROCESA ZA REHABILITACIJU D. MIHAILOVIĆA održanog u Učitelju neznalici 20. marta 2015. godine
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
