Đilas i levica danas: Stalno misliti iznova

 Dakle, Đilas je zaista putovao tada u Veliku Britaniju i SAD, i to kao blistava zvezda sa Istoka, ali na ovom mestu, u ovom svojevrsnom epilogu drame, pozorišna predstava se više ne bavi istorijskim faktima i događajima, nego interpretacijom Đilasovog doživljaja sveta parlamentarne demokratije, slobodnog tržišta i garantovanih individualnih prava, ka kojem on, od 1953. godine, nezadrživo upravlja svoje misli i svoju novu praksu, istupivši iz komunističkog pokreta, kao prvi njegov posleratni disident.

U tom zapadnom svetu, kojem Crna Gora i Srbija teže u svojoj tegobnoj tranziciji, Đilas se našao među nepoznatim ljudima, ali, nekako, dobro mu znanim licima, karakterima i navadama. Tu dobrostojeću intelektualnu i vlasničku elitu, među kojom se, na nekom prijemu nalazi, igraju isti glumci i iste glumice koji su do maločas igrali njegove drugove, a koji zauzimaju najviše položaje u državi i partiji SFRJ (što je jedno te isto), i njihove supruge, i to na istovetan način na koji su igrali te prethodne persone.

Jedan uvaženi gospodin, lepih manira i valjanog obrazovanja, tu na uredno potkresanom travnjaku, prilazi Đilasu i nalaže mu da je sad trenutak da se preodene u odeću za tenis kako bi mogao biti prikladno fotografisan, a kad Đilas odgovori da on niti je ikada igrao niti će igrati tenis, te da nema razloga da se presvlači, uvaženi neznanac mu odvraća da on, iako mu to nije poznato, na terenu već igra partiju tenisa, koju, doduše, obdelava jedan dubler, Đilasu sličan kao jaje jajetu. U tom momentu, disidentu na pamet neminovno mora pasti da u ovom postupanju nema nikakve razlike u odnosu na one postupke kojima se, istovremeno, u njegovoj domovini njegov lik uklanja sa svih fotografija na kojima se nalazi u ulozi revolucionara i partijskog glavešine. Slična je to vlastodržačka ekipa, tamo i ovde.

Eto, to je snažan i smeo autorski pečat Vojvodićeve i Pavićevićeve, koje postavljaju pitanje: nije li postojao i onaj trenutak u kojem se Đilas razočaravajuće morao suočiti s plodovima svog disidentskog rada, kao što se svojevremeno razočarao u rezultate svoje revolucionarne borbe? Taj čovek, kako ga igra i Tihomir Stanić, koji se, pre svega, permanentno sukobljavao sa zastarelošću svog sopstvenog mišljenja i delanja, ne obazirući se pri tom na posledice po karijeru i udobnost. Taj čovek u permanentnom strahu da ga okoštala misao ne prevede na onu stranu na kojoj će se naći među onima čije mu ponašanje i tupost izazivaju gađenje. Stoga je, još kao potpredsednik vlade i predsednik parlamenta, najoštrije pisao protiv birokratizacije, buržuizacije i obezdušenja Komunističke partije Jugoslavije.

U „Novoj klasi“, tom prevratničkom delu koje s razlogom spada u najznačajnije knjige napisane u dvadesetom stoleću, Đilas konstatuje: “Ako je pripadanje komunističkoj partiji pre revolucije značilo žrtvovanje, a pripadanje profesionalnim revolucionarima najveću čast, sada, kada se partija učvrstila na vlasti, prvo znači pripadati privilegisanoj klasi, a drugo njenom jezgru svemoćnih eksploatatora i gospodara.” Nalazeći ga, potom (sa nama), na onoj drugoj obali, ka kojoj je smatrao da treba privesti i ovo društvo, predstava „Everyman Đilas“ sugeriše da bi Milovan Đilas mogao da napiše i ovo: ako je borba za parlamentarnu demokratiju, prava građanina i tržišnu ekonomiju značila žrtvovanje, nije li sada, kada se tranziciona elita učvrstila sa svojim tajkunima na vlasti, ta borba pretvorena u sam pakt sa neprijateljima otvorenog društva – okamenjena u privilegovanu kastu koja parazitira na telu naroda?

Recimo to i ovako! Pošto je u „Anatomiji jednog morala“ pisao o „neodoljivoj kastinskoj solidarnosti“, a u „Novoj klasi“ o „besposličarskom životu komunističkih funkcionera“, nije li se sada, nakon povratka na stare ideale građanskog društva i parlamentarizma, protiv čijih se perfidinosti borio kao revolucionar, i tamnovao u zatvorima kraljevine, krug Đilasove borbe zatvorio u staronovoj vrsti eksploatacije koja, dakle, nije više eksploatacija od strane birokratske partijske nomenklature, pod lažnim imenom društvene svojine, nego eksploatacija veleposednika pod istinskim imenom slobodnog tržišta i profita – te sakrosanktne reči koja je tu da svakoj uspešnoj ličnosti, koja se identifikuje sa uspešnom karijerom, da oreol svetosti? Sve je to u duhu liberalizma, o kojem postoji mantra da je to politički sistem koji je najbliži ljudskoj prirodi. A šta je to ljudska priroda, ako se njena bit ne nalazi u oslobađanju čoveka od jarma drugog čoveka?

Na kraju, dijalektički, vraćamo se na početak. Đilas, koji je smelo rekao: „U našoj ideologiji, političkoj sferi i poslovima obezbeđenja nije bilo ničeg u čemu bismo se razlikovali od Sovjetskog Saveza“, ali i ovo: „Ne može niko da bude komunista a da u isto vreme sačuva jedno slovo svog ličnog integriteta“, misleći, dakako, na pripadnika tog staljinističkog, realnog komunizma (jer je komunizam isključivo utopija), nekoliko decenija pre Adama Mihnjika, takođe liberalnog mislioca, progovoriće i o pogubnom učinku antikomunističkog diskursa. Zašto? Zato što je shvatio koliko se uskraćuje od mogućnosti čoveka ukoliko se izgubi utopijski horiozont levice.

Kao što je partija izdala revoluciju, liberalizam, a danas neoliberalizam, izdaje slobodu. Stoga, ako nam je do slobode uopšte stalo, neophodna je levica. Ali, znamo li uistinu šta ona zapravo jeste? Kad govorimo o njoj, govorimo li o borbi za individualna i manjinska prava? Ne. To je diskurs liberalizma. To je diskurs desnice koja se tu brine za svoj kapital i lukavo ga štiti. Čitavo visoko obrazovanje danas služi umeću ove lukavosti.

Srž ideje levice jeste u revolucionarnom odnosu prema privatnoj svojini. Kad govori o izdaji revolucije, kad govori o partijskom idiotizmu, Đilas zapravo govori o uzurpaciji javnog dobra, o tome kako je partija postala eksploatator i Veliki sopstvenik. Kad levica ne govori o promeni koncepta privatne svojine, ona više nije levica, nego parlamentarni prirepak desničarskih politika i vlada. Levica, danas, svuda u parlamentima, ali i na univerzitetima, obavlja čiste poslove za desnicu i njen prljavi kapital!

Privatna svojina, bit je kapitalističke, makar i najliberalne demokratije. Dakle, govorimo li o istinskoj levici, govorimo o zahtevu za potpunim ozakonjenjem promene odnosa prema vlasništvu i ograničavanju veličine privatnog poseda, te o pravednoj raspodeli dobara, koja se ne vrši prema učinku ljudi, po prirodi stvari različito sposobnih, nego prema istinskim njihovim potrebama.

Levica, dakle, pretpostavlja jedan novi moral, različit od građanske etike, i novo obrazovanje, drukčije od građanskog obrazovanja.

Sve vreme, u podgoričkoj predstavi, Đilas ponavlja da treba stalno misliti iznova, a na svoje drugove se ostrvljuje upravo zbog njihovog odricanja od mišljenja kao preispitivanja i prevrednovanja. To je u duhu Žižekovog slogana: „Don‘t act! Just think!“

Međutim, istinski nova misao, izbiće tek iz nove prakse, iz nove vrste pobune. O čemu je tu reč, to, dakako, ne možemo znati, a ukoliko bismo o tome nešto i tvrdili, ne bi nam trebalo verovati na reč, jer se svi tu još krećemo u okvirima građanske etike i građanskog obrazovanja, čije je središte, ipak, privatna svojina i eksploatacija drugog, kao nužnost, kao sudbina nad kojom lijemo krokodilske suze. Kako je upozoravao još Lenjin, mi „nemamo odgovor na najbitnije pitanje: kako i šta treba učiti?“

U nedostatku tog odgovora, dobro je da se trudimo oko jedne stvari – da sebi i drugim budimo volju, tačnije, strast za vrlinom, a uprkos posledicama. To je umeo da pokaže Đilas, pokazavši šta znači misliti i činiti protiv poredaka i ljudi koji sputavaju vrline i nagrađuju poslušnost i raspust od mišljenja. To, možda, vodi na put nove i drukčije pobune, koja će, najzad, biti revolucija putem ljubavi i samilosti, a ne putem mržnje i odmazde.