A onda je počeo rat?

Doktorsku tezu Moderne i postmoderne američke pesnikinje (H. D, Gertrud Stajn, Mina Loj, Lin Hadžinien i Rejčel Blau Duplezi) odbranila sam 2006. U nešto izmenjenoj verziji prošle godine teza je objavljena pod naslovom Poezija, teorija, rod (Orion Art). U knjizi možete naći uvod u ginokritiku, a odmah zatim je data i kritika ginokritike, pišem o francuskim feminističkim poststrukturalističkim teoretičarkama (Elen Siksu, Lis Irigaraj i Julija Kristeva) i o pojmu žensko pismo, objašnjavam osnovne postavke poststrukturalizma, postmodernizma, postfeminizma, postkolonijalizma (Edvard Said, Homi Baba), postkolonijalnog feminizma (Gajatri Čakravori Spivak), itd – pretstavlja ukratko Dubravka Đurić poslednje dve decenije svog radnog angažmana.

Pesnički eksperiment danas

Vi definišete pojmove modernizma, avangarde i postmodernizma. U kojoj meri ti pojmovi određuju poetska nastojanja pesnikinja kojima se bavite?

– Bavila sam se visokim modernizmom (H. D, Stajn) i pesničkim modernističkim eksperimentom (Stajn i Loj). Zanimljiva mi je bila teza britanskog istoričara umetnosti Čarlsa Harisona, koji je pisao da je umetnost, književnost i muzika visokog modernizma i avangarde, dakle, ta za većinu nepopularna, teška i komplikovana umetnost postala određujuća za kulturu 20. veka.

Što se jezičke poezije tiče, ona se određuje kao postmoderna i eksperimentalna pesnička praksa. Ona mi je važna, zato što pokazuje šta znači pesnički eksperiment danas, posebno zato što se do kraja 80-ih u bivšoj Jugoslaviji i u Srbiji potpuno izgubio taj tip pisanja poezije. Prevodeći poeziju i tekstove jezičkih pesnika od 1988, stvarala sam kontekst sopstvene poezije. Tokom 90-ih ženski časopis ProFemina, predavački prostor Centra za ženske studije, pesnički eksperimentalni prostor Ažinove škole poezije i teorije (Asocijacija za žensku inicijativu) omogućili su mi da taj materijal prezentujem i da on bude nešto što je stavljeno u opticaj i u odnosu na šta se artikuliše naš zajednički rad.

U proučavanje poezije modernizma i postmodernizma uveli ste perspektivu studija kulture što je kod nas novina. Šta obezbeđuje ova perspektiva?

– Devedesetih godina studije književnosti su se transformisale pod uticajem studija kulture, što sa velikim kašnjenjem dolazi do Srbije. Studije kulture karakteriše interdisciplinarnost, a njihov razvoj se vezuje za ekspanziju rasnih, etničkih i pre svega ženskih studija. Umesto usredsređivanja na proučavanje kanonskih remek-dela, studije kulture analiziraju „nisku“, popularnu i masovnu kulturu, što je dovelo, na primer, do toga da se na mnogim odsecima za komparativnu književnost već par decenija proučava popularna kultura. Perspektiva iz koje se unutar studija kulture sagledava književno delo naglašava njegova značenja unutar određenog društvenog konteksta u kojem se pojavilo. Tako shvaćeno književno delo nije autonoman estetski objekt odvojen od proizvodnje, distribucije i potrošnje. Studije kulture polaze od uverenja da ukoliko želimo da razumemo jednu kulturnu praksu ili književno delo moramo ih locirati u odnosu na društvenu strukturu i njenu istorijsku uslovljenost.

Sredstva prikazivanja nisu neutralna

Granice između nauke, teorije i poezije kao da su nestale?

– Moja knjiga bavi se odnosom savremenih teorija i savremene eksperimentalne poezije. Poslednjih tridesetak godina avangardna pesnička tendencija oličena u jezičkoj poeziji dovodi u pitanje dihotomije koje su uspostavljene da bi se teorija odvojila od književne proizvodnje. Ali to nije slučaj samo sa poezijom, teorija, posebno sa dekonstrukcijom, takođe je rušila tu dihotomiju. Savremena medijska umetnost koja ima svoje korene u konceptualnoj umetnosti, takođe nije moguća bez teorije i često radi sa savremenim teorijskim konceptima.

Koliko je Srbija sledila tokove modernizma i postmodernizma?

– Usredsrediću se samo na polje nauke o književnosti. Pošto smo mi dugo bili zatvoreno postsocijalističko društvo, neka saznanja su mnogo teže prodirala u našu nauku o književnosti. Zahvaljujući Centru za ženske studije, časopisu Ženske studije, kao i časopisima ProFemina i Feminističke sveske, a dodala bih i Ažinovu školu poezije i teorije (bilo je naravno i drugih sličnih projekata u drugim područjima kulture), neki teorijski korpusi su ipak uvedeni u naš kulturni prostor.

Naglasila bih da je važno, a vezano je za moju knjigu, uvođenje postformalističkih, kritičkih, materijalističkih, kontekstualističkih čitanja poezije. Njih su razvili jezički pesnici i pesnikinje, izvodeći ih od 80-ih godina iz kulturalnog materijalizma i studija kulture. To je sasvim drugačije od onoga na šta smo ovde navikli. U Srbiji je dominantan imanentni metod proučavanja književnog dela, dok su društveni, jezički i ideološki kontekst u kojem nastaje jedno umetničko ili književno delo još uvek zanemareni. Nama je još uvek teško da prihvatimo da se o poeziji, prozi i umetničkim delima uopšte više ne može govoriti kao o ideološki neutralnim artefaktima. Umetnost je itekako politička i ideološka. Književnost nije politička i ideološka samo na nivou sadržaja jedne pesme, priče ili romana, već i na nivou njihove forme. Zato jezički pesnici i pesnikinje govore o „politici pesničke forme“ ili o „ideologiji pesničke forme“. Odbijanje da se ta činjenica prihvati ima svoju genezu u oslobađanju od socijalističkog realizma koji je proklamovao da umetničko delo mora biti u funkciji ideologije radničke klase. Onda je došao period redefinisanja u kome se insistiralo da je umetničko delo autonomna estetska tvorevina. To je duboko ušlo u svest stvaralaca/teljki i kritičara/ki. Kad sam krajem 80-ih po prvi put prevodila tekstove jezičkih pesnika i pesnikinja bila sam zapanjena nad njihovim insistiranjem da je poezija ideološka. Pitala sam se kakve veze ima poezija sa politikom. A onda su počeli ratovi u bivšoj Jugoslaviji i analiza nekih pesničkih zbirki objavljenih početkom 90-ih sasvim me je uverila da su bili u pravu. Parafraziraću feminističku teoretičarku Toril Moi, koja je 80-ih pisala da je potrebno da otvoreno iskažemo svoju političku i ideološku poziciju ali ukoliko to ne učinimo, ili je nismo svesni ili svoj politički stav univerzalizujemo proglašavajući ga „nepolitičkim“. Zašto je to za većinu u Srbiji još uvek problematično, može se posmatrati iz teorijske pozicije studija kulture, upoređivanjem tekstova koji kruže kulturom, od političkih, popularnih, pa do onih za koje smatramo da pripadaju tzv. visokoj kulturi.

I poezija tako postaje ideološki obojena?

– Reč „obojena“ nije adekvatna u ovom kontekstu. Pozvaću se na britansku feminističku istoričarku umetnosti Grizeldu Polok, koja je 80-ih godina insistirala na tome da umetničko delo, slika, priča ili pesma, nisu sredstva kojima se prenosi ideologija, koja je proizvedena negde drugde (i u tom smislu ne možemo reći da je poezija ideološki obojena). Umetnost je jedna od društvenih praksi kojima se konstruišu, reprodukuju i redefinišu pogledi na svet, definicije i identiteti koje mi treba da živimo. Ili kako je početkom 80-ih britanski teoretičar Entoni Isthoup, pisao: sredstva prikazivanja (reči, boje i oblici, pokretne slike i zvuk) nisu neutralna i ne mogu se upotrebiti da bi se preneo nekakav ideološki sadržaj, već su unapred oblikovana za ideologiju i zato su po sebi ideološka.

U knjizi pokušavam da pokažem kako autori/ke primenjuju ovu analizu na poeziju, a posebno na poetski eksperiment.

Spora politička transformacija društva

Bavili ste se modernistkinjama, pa postmodernistkinjama, gde smo mi?

– Prvo bi trebalo da se savremene teorije uvrste u akademsku nastavu, da budu deo korpusa znanja sa kojim studenti završavaju studije književnosti (taj proces je, koliko mi je poznato, manje više u toku). Tek onda će biti moguće da se to primeni na književni korpus. Književni korpus je kod nas još toliko monumentalan da niko ne može da mu priđe, niko ne sme, ne može da ga „načne“. To me navodi na pomisao da bi bilo zanimljivo različite kulture porediti po tome šta dozvoljavaju, a šta sankcionišu (tj. ne dozvoljavaju). Hoću da kažem da nas razgradnja važećeg kanona tek čeka. Kad gledate neke druge kulture, ne samo američku i englesku, nego i rusku, kao i mnoge druge – sve one ogroman rad ulažu, u poslednjih tridesetak godina, da potisnute, marginalizirane, cenzurisane autore i autorke reaktualiziraju i da ih sa margine pomere u središte. Kod nas to ide jako sporo. Ako primenimo analizu studija kulture, jasno je da je jedan od ključnih razloga spora, prespora politička transformacija društva.

Ipak, ako govorimo o feminizmu, istakla bih činjenicu da je veliki broj pesnikinja tokom 90-ih na ovaj ili onaj način bio aktivan ili prisutan u ženskom pokretu. Feministički projekti, kao širi kontekst, omogućili su posebno u domenu poezije dva fenomena. Prvi je pojavljivanje antologija poezije koje predstavljaju isključivo pesnikinje. Najpre je izašla antologija Radmile Lazić Mačke ne idu u raj, zatim antologija Diskurzivna tela poezije – Poezija i autopoetika nove generacije pesnikinja, vezana za projekt Ažinove škole poezije i teorije i na kraju antologija Tragom roda, smisao angažovanja – Antologija savremene poezije koju je uredila Jelena Kerkez. One su realizovane na marginama kulture. Iza njih ne stoje ni univerzitet, ni instituti, ni veliki izdavači. Dakle, nastale su izvan glavnih tokova kulture. Drugi fenomen je Ažinova škola poezije i teorije, koja je važna jer je ponovo u srpsku poeziju uvela žanr autopoetike (pesnikinje pišu tekstove o sopstvenoj poeziji, koje pesničke postupke i kontekste koriste, itd) i uvode praksu pisanja eksperimentalne poezije, što je jedinstven slučaj, ako se uporede pesničke prakse u postjugoslovenskom kulturnom prostoru.

Tu treba da pomenemo i antologiju Ljiljane Ćurčić koja se odnosi na kratku žensku priču i koja je, takođe, nastala van glavnog toka?

– I za tu antologiju su zaslužne dve žene koje su bile vezane za ProFemiinu: Radmila Lazić, tada već bivša urednica ProFemine i aktuelna urednica u Prosveti i Ljiljana Đurđić autorka antologije i jedna od urednica ProFemine.