Majkl Volzer – nekonvencionalni teoretičar

Pored akademskog rada poznat je i po intelektualnom angažmanu. Nalazi se na listi sto najuticajnijih svetskih intelektualaca o kojoj su glasali čitaoci časopisa Foreign Affairs i britanskog Prospect magazine, na kojoj se nalaze intelektualci u rasponu od Noma Čomskog ili Umberta Eka do pape Benedikta.

Majkl Volzer rođen je 1935, istoriju je diplomirao na Brandajs univerzitetu 1956, a poslediplomske studije završio na Kembridžu (1956-1957) i Harvardu. Doktorirao je na političkim naukama (Government) na univerzitetu Harvard 1961. Predavao je na univerzitetu Prinston (1961-1966), Harvard (1966-1980), a od 1980. je stalni član Instituta za napredne studije na Prinstonu. Dugogodišnji je urednik časopisa Dissent, član uredništva časopisa Philosophy and Public Affairs, Political Theory i The New Republic. Profesor Volzer dobitnik je prestižnih međunarodnih nagrada, uključujući holandsku nagradu Spinoza Lens, koja se dodeljuje svake druge godine i nemačku Dr-Leopold-Lucas nagradu. Dosad je objavio 27 knjiga i više od 300 članaka u časopisima. Njegove knjige prevedene su na više od dvadeset svetskih jezika. Na srpski jezik su prevedene knjige Područja pravde i Šta znači biti Amerikanac, a očekuje se i prevod knjige Arguing About War kao i objavljivanje reprezentativnog izbora njegovih tekstova u izdanju Službenog glasnika.

Pozicija Majkla Volzera se različito opisuje. Najviše kao komunitarna, ali i kao radikalno demokratska, socijalno-demokratska ili liberalna. Razlog za to je, bez sumnje, originalnost i višeslojnost njegovog rada koja se opire jednostavnim klasifikacijama i etiketiranju. No puno važniji od klasifikacije i etiketiranja jesu njegovi stavovi i argumenti o pojedinim pitanjima i stvarni doprinosi nauci i politici našeg vremena. Ovde ćemo istaći samo nekoliko, bez pretenzije na iscrpnost ili vrednovanje značaja. Neki drugi izbor bi, takođe, bio jednako vredan.

Njegovom najznačajnijim delom se smatra knjiga Područja pravde u kojoj izlaže svoju teoriju složene jednakosti kao odgovor na slavnu Rolsovu Teoriju pravde. I on sam se slaže sa ovom, mada ističe da su druge dve, manje uticajne, knjige Egzodus i revolucija i Društvo kritičara njemu najdraže. U knjizi se polazi od pretpostavke da su društveni procesi i njihovo razumevanje specifični za posebne zajednice i zavise od posebne istorije i kulture. Prema njegovoj verziji egalitarizma društvena dobra bi trebalo deliti u skladu sa kulturno specifičnim društvenim značenjima prema principima koja važe za svaku društvenu sferu ponaosob, a ne prema apstraktnim moralnim principima koji važe za sva društva i cela društva. Osnovni izvor dominacije (što je osnova svake nepravde) jeste to što se kriterijumi za raspodelu određenih dobara primeljuju i izvan područja njihovog važenja. Zbog toga je važno da nijedno dobro (novac ili politička moć) ne dominira u drugim sferama društva u kojima se zahteva drugačija raspodela. Posebno su ugrožene one sfere u kojima se zahteva strogo egalitarna raspodela, kakve su obrazovanje ili zdravstvena zaštita. Pluralizacija i relativizacija principa pravde jeste razlog zašto je ova knjiga manje popularna među filozofima, a više među socijalnim i političkim teoretičarima, koji su više zainteresovani za to kako se argumenti o pravdi mogu upotrebiti u praksi.

Profesoru Volzeru se takođe odaje priznanje za ubedljivu obnovu teorije pravednog rata koja je bila odbačena u ime humanitarnog prava i teorije humanitarne intervenicije. On smatra da je potrebno procenjivati razloge za vođenje rata i način na koji se on vodi a ne samo sredstva kojima se zaraćene strane koriste. Osnovna načela su načelo reciprociteta i apsolutne imunizacije neboraca od ratnih dejstava. Njegova teorija je pokušaj uvođenja strogih etičkih normi u procenu ratnih sukoba, izbegavajući pacifizam kao neodrživu opciju. Rat nije zlo samo po tome što se u ratu ne poštuju pravila međunarodnog prava: „Ne nazivamo rat paklom zato što se on vodi bez ograničenja. Ispravnije je reći da nas, u situaciji kada su već neka ograničenja prekršena, pakao rata navodi da raskrstimo sa svim drugim ograničenjima kako bi pobedili. To je krajnja tiranija: oni koji se opiru agresiji su prinuđeni da imitiraju, možda i da prevaziđu, brutalnost agresora“.

Zbog toga nije nerazumljiv njegov ambivalentan stav prema NATO intervenciji u Srbiji i oštro protivljenje ratovima u Avganistanu i Iraku. Bio je u grupi od 58 intelektualaca potpisnika Manifesta protiv ratnih pohoda predsednika SAD Džordža Buša Mlađeg nakon terorističkog napada 11. septembra 2001. U tom pogledu trebalo bi biti oprezan i u pogledu savremene prakse intervencionističkih politika i prihvatiti određeni stepen kulturnog i političkog relativizma. Međutim, Volzer takođe prihvata da mora postojati i određeni minimalno nerelativističko moralno jezgro koje važi za sva društva i uključuje zabranu ropstva, genocida i teških zločina počinjenih od strane države. Zbog toga je Volzerovo rešenje netipično, ono uvažava političke i kulturne specifičnosti i očuvanje suverenosti država kao najboljeg sredstva zaštite malih i manje moćnih država od imerijalnih politika, ali i zahteva minimalno poštovanje ljudskih prava kao uslov priznanja prava na samoopredeljenje zajednica.

Akademski i javni angažman profesora Volzera usmeren je na širenje ideje društvene pravde, pluralizma, demokratije i uspostavljanje tolerantnijeg režima međunarodnih odnosa. Višedecenijsko ko-uredništvo u časopisu Dissent svedoči o njegovoj doslednoj levičarskoj i antiimprerijalnoj orijentaciju. Njegova velika zasluga je što je pokazao da je o konkretnim problemima našeg vremena moguće raspravljati sa aparaturom političke teorije i političke filozofije koje su smatrane apstraktnim disciplinama udaljenim od političke realnosti. Za adekvatno shvatanje i procenu političkih prilika u današnjem svetu potrebna je složena pojmovna aparatura i pažljiva procena argumenata bez moralne i teorijske oholosti koja vodi pojednostavljivanju sveta. To je pokušaju da se na teorijski zahtevan i vrednosno inspirisan način aktivno utiče na praktičnu politiku. Teorijska i moralna samouverenost nije od pomoći. U tom pogledu ni on sam nema dileme: „Teorije i teoretičari dolaze i odlaze. Kontroverze se razbuktavaju i preživljavaju i puno godina kasnije se ponovo razbuktavaju, a malo toga se može nazvati korisnim znanjem koje je stečeno u tom procesu. Verovatno je jedini doprinos koji možemo dati politici našeg vremena, jer je politika partizanska (borbena i pristrasna prim. aut) delatnost, partizanski doprinos, koji neće biti univerzalno priznat ili cenjen. Mali broj filozofa čija dela navode i citiraju buduće generacije nemaju stvarni doprinos politici toga vremena, jer navodi i citati retko služe njihovoj prvobitnoj svrsi“.