MIRKO DEMIĆ: Jezik, poslednja zajednička domovina

Po čemu su srpsko-hrvatski teme toliko osobene, inspirativne, da ne kažem provokativne, u poređenju sa relacijama koje postoje između drugih naroda bivše Jugoslavije?

– Specifičnost srpsko-hrvatskih odnosa ogleda se, pre svega, u demografskoj izmešanosti stanovništva. Takvo demografsko preklapanje stajalo je i još uvek stoji u opreci sa viševekovnim pokušajima povlačenja rigidnih demarkacija, kao i insistiranja na različitostima i na onim mestima i oblastima gde ih nije bilo; od nacionalnih i verskih, preko državnih i kulturnih, sve do porodičnih. Bilo je nemoguće da se obostranim apetitima udovolji do kraja, tako da su uglavnom korišćene metode sile: državnih suverinteta, separatizma i unitarizama, konc-logora, „humanog preseljenja stanovništva“ i drugo. Takođe, istorija jednog i drugog naroda se ne mogu zamisliti bez uzajamnih dodira, interakcija, simpatija, antipatija, ujedinjavanja i razjedinjavanja.

Vaš zavičaj je u Hrvatskoj, dok sada živite u Srbiji, pa se nameće pitanje autobiografskih elemenata u „Trezvenjacim“?

– Udeo autobiografskog je uvek prisutan u mojim knjigama, a u Trezvenjacima“ pogotovo. Priznajem da sam se dugo, možda predugo branio od kompleksnosti ovih tema, smatrajući se još nedoraslim za njih i istovremeno se bojeći da jed i gorčina koje sam u međuvremenu „stekao“ ne deluju destruktivno na ono što pišem. Pored toga, poznajem nekoliko slučajeva bratske razdvojenosti, raspolućenosti i suprotstavljenosti tokom proteklih ratova, a nešto slično imam i u svojoj porodici. U korpus autobiografskih nanosa svakako spada i lektira kojom sam se, istovremeno, trovao i naslađivao sve ove godine, koja me je stvorila ovakvim kakav sam danas, a iz čijih sokova je, između ostalog, nastao ovaj roman.

Onda je jasno da vašim čitalačkim doživljajima dugujemo i, pomalo neočekivano, prisustvo čuvenog poljskog književnika Vitolda Gombroviča u panonskom blatu vašeg romana?

– On je tu na „domaćem“ terenu, jer, kako na jednom mestu kaže, „biti između, to je takođe sredstvo za uzdizanje“. On je dokaz kako naše panonsko blato liči svakom drugom blatu. Gombrovič je tu u ulozi utešitelja, neko ko u svojoj usamljenosti ostaje uspravan na vetrometini, ma koliko ga bolelo. Gombrovič je svetli primer kako se pojednac, misleće biće, bori sa himerama „pripadanja“ i pripadanja. I kako je cena takve borbe i takvog izbora visoka, a svaka separatna pobeda – veličanstvena.

Iz vaše lične mitologije, verovatno, potiče i voz na relaciji Beograd – Zagreb kao, možda, ključni simbol vaše najnovije knjige?

– Da, izbor voza je logičan, pošto je i on autobiografska činjenica. Naime, na toj relaciji putovao sam punih šest godina na školovanje u Beograd. On, dabome, ima i svoj simbolički potencijal, pre svega u odnosu na onaj legendarni „Orijent-ekspres“, kao i na voz koji se zvao Matoš. Pored toga, ko god da i danas putuje tom trasom, može da se uveri kako „vozanje“ traje nedopustivo dugo, pogotovo ako se u obzir uzmu brzine koje razvijaju vozovi u svetu. Dakle, voz je „dokaz“ kako se još uvek između Beograda i Zagreba, Srbije i Hrvatske, Srba i Hrvata – putuje sporo. Valjda zbog toga imamo utisak kako su te udaljenosti ogromne, često nedohodne.

Postoje li, međutim, razlike između političara, umetnika i takozvanog „običnog sveta“ u pristupu temi srpsko-hrvatskih odnosa?

– Na žalost, ili na sreću – razlika ima. Potrebno je što više različitih pristupa, jer to širi mogućnost tretiranja kompleksa tema koje su zaobilažene ili im je pristupano krajnje jednostrano, navijački i tendenciozno. Ono što bi im trebalo biti slično leži u neophodnosti da većina nas teži razumevanju složenosti srpsko-hrvatskih odnosa, opterećenih mutnim nasleđem i nejasnim prespektivama, da proničemo u uzroke i pokušavamo sagledati posledice naših nesporazuma, bez koncesija obostranim himerama i uobraženjima, predrasudama i sentimentalnim tlapnjama. Svako svojim sredstvima i metodama, znanjima i moćima. Umetnost je, kako već rekoše mudriji od nas, tek jedan od načina razumevanja sveta. Nikako i jedini.

Nadate li se reakcijama na „Trezvenjake“ iz Hrvatske? Smatrate li da Vas tamošnja publika može razumeti i bez posredovanja prevodioca?

– Reakcije iz Hrvatske ne očekujem, mada ih priželjkujem. Srećom, da bi hrvatski čitaoci razumeli moj roman nije im potreban prevodilac, već znatiželja i dobra volja. Isti slučaj je i sa srpskim čitaocima i njihovom odnosu prema knjigama iz hrvatske književnosti. Priznajem, moja očekivanja su veća; želeo bih da se „razumevanje“ mojih knjiga proširi dalje od pukog prepoznavanja reči i njihovog pojedinjačnog značenja. Dakle – razmevanja na planu ideja, bogatstva aluzija i jezičkih „drhtaja“, paradoksalnih slutnji, na utemeljenosti stanja i osećanja mojih junaka. Voleo bih, naravno, da se prepozna potreba ka preispitivanju zajedničkog nasleđa. Oni koji sve i svakoga pokušavaju da uteraju u nacionalne torove, zaboravili su jednu sitnicu: na jezik, kao poslednju zajedničku domovinu, na čiju gramatičku strukturu, kao i na opseg i mogućnosti značenja – ipak – ne mogu bitno da utiču.