Nedovršeno a neizbežno

„Možda najlepša definicija filmske umetnosti, koju je piscu ovih redaka bilo dano da čuje, beše ona iz usta Vernera Hercoga, poznatog nemačkog reditelja: Film je – reče Hercog – stvaranje slika koje nikad pre toga nismo videli“, kaže Munitić na početku svog prologa za Čudovišta, poetski ka nazvavši Kovačnice slika. I, zaista, autor se dosledno držao ove „formule“ tokom svih oko hiljadu stranica jedinstvenog milenijumskog putovanja kroz vodu, zemlju i atmosferu, približavajući slike-poruke čitaocu, potencijalnom istraživaču. A, fenomeni nisu stavljeni samo u istorijski kontekst i prosto prepričani, već su, što je nemerljivo, objašnjeni.

„Čudovišta koja smo voleli je pokušaj da se najpopularniji mitovi filmske fantastike ispitaju najpre u odnosu na književne originale (iz kojih su mahom svi potekli), onda i u odnosu na prasliku koja stoji iza celokupnog projekta. Pokušaćemo konkretno odgovoriti na pitanje kako se to sedma umetnost umešala u staru igru stvaralačke regeneracije mitova i arhetipova“, upozorava autor u svom predgovoru. Obrađujući mitove filmske fantastike, međutim, Munitić ne pristaje na nekritički stav da je ova moderna forma bezgrešna, naprotiv.

„Kad bi se, u ređim ali tim dragocenijim slučajevima, slikama-porukama iz knjige poslužili samo kao vodičem do one još dublje, starodrevne praslike, do kresnice iz ambisa kolektivne podsvesti (ili prasvesti) ljudskog roda, te onda, napipavši joj strunu i naslutivši zvuk, pokušali (a ponekad i uspevali) da tu osnovnu duhovnu kristalizaciju otelotvore građom i oblikovanim moćima vlastite, filmske umetnosti – znalo se desiti da pojedine praslike ožive u sjaju nove kino-slike-poruke, baš kao što se to, na različitom stvaralačkom putu, dešavalo i literarnim slikama-porukama…

I kao što kritikuje najprostije ekranizovanje literarnih dela, Munitić ne dozvoljava sebi da zapadne u kopi-pejst varijantu, odnosno, jednostavno prepisivanje (sebe ili nekog drugog). Ali, to smo već konstatovali.

„Ono što postoji kristalisano u arhetipovima, a što je nekad zaista postojalo, preselilo se potom iz stvarnosti u priče, knjige i slike, docnije u filmove, televizijske serijale, najposle u kompjuterske igrice, pri čemu najveći deo arhetipa, u najvećem broju slučajeva, poprima ofucanu formu stereotipa. Ali ne mari! Jer šta je stereotip nego – na duže ili kraće vreme – hibernirani arhetip, uspavana varnica koju umetnik ume da raspiri i rasplamsa. A kad se to desi, kad kroz stereotipsku ljušturu prosvetli arhetipsko jezgro, bude čudo: drevna praslika oživljava, slika-poruka ponovo stiče dušu, to jest tajnu, i postaje ono što je oduvek bila – magijski znak koji nas podseća na nešto odavno zaboravljeno, a ipak u prasvesti sačuvano, nešto veoma važno iz zemlje čuda u kojoj se, pradavno, odvijao čovekov život…“, konstatuje autor pri kraju svog uvodnog slova u Čudovišta.

I, na kraju.

Enciklopedija, udžbenik, vrhunska esejistika, vodič kroz književnost, film i druge umetnosti, najkraća je, već rečena, definicija ovog jedinstvenog poduhvata, koji se indeksom imena i pojmova za sve tomove, zahvaljujući uredniku izdanja Zoranu Penevskom, kandiduje za neophodnu i obaveznu literaturu sadašnjim i budućim istraživačima u oblasti umetnosti.

A, Munitić je zaista voleo „čudovišta“.