Paradoks i kôd čitanja

Među stvarnim a nepisanim zakonima, dva takva su mi posebno važna: ODR i SITČ: Osnovni društveni ugovor i Sporazum između teksta i čitaoca. Između ova dva nepisana zakona postoji zanimljiva i više nego indikativna korelacija.

Naše životno iskustvo (ekonomsko, političko, istorijsko, građansko, kulturno, socijalno, egzistencijalno) bezbroj puta je nepobitno utvrdilo da ODR, Osnovni društveni ugovor, u našoj zemlji i zajednici, nažalost ne važi i ne funkcioniše. Dok SITČ, Sporazum između čitaoca i teksta, uprkos svemu važi i funkcioniše. Tako onaj koji čita ima višestruku satisfakciju, jer pored konkretnog sadržaja teksta dobija i aktivnu komunikaciju, uzajamnost, dijalog, slobodnu razmenu, inkluziju i poverenje kojih nema izvan čitanja, a toliko su nam potrebni.

Građani Srbije, ako su čitaoci, u tekstu neposredno nalaze ono što im u životu toliko nedostaje. To znači da bi nečitaoci Srbije morali da zavide čitaocima Srbije višestruko. Nečitaocima, naravno to ne pada na pamet, jer su „prezauzeti“, a u stvari jer su zatucani, neosetljivi – zbog nečitanja nisu u stanju da razumeju i osveste bitne dimenzije svojih života. Nečitaoci žive nesvesno, oni su večiti objekti, večiti potčinjeni, oni ni ne znaju koliko su izgubljeni i sami i bez nade da će se probuditi i da će stupiti u kontakt sa svetom, drugima i sobom. Dok čitaocima u čitanju ipak preostaje makar to jedno pribežište opštenja, bliskosti, razumevanja, smisla i ljudskosti.

Pri tom dva nepisana zakona o kojima vam govorim imaju uzajamno zavisnu strukturu. Ustrojstvo teksta podrazumeva i reflektuje ustrojstvo zajednice, i obrnuto, ustrojstvo zajednice podrazumeva i preslikava ustrojstvo znaka, to jest teksta. Čitanje crpe svu svoju moć iz upravo ove tajne, ali avaj, i svu svoju nemoć. Ipak, nije sasvim očigledno kako to osnovni društveni ugovor ima strukturu znaka. Pa tako što se deli na oznaku i označeno, na ono vidljivo i na ono nevidljivo u važećem poretku. I gle, nevidljivo je nekako je uvek važnije, moćnije od vidljivog.

To da sporazum između čitaoca i teksta ima strukturu znaka jeste očigledno, ali nije očigledno da taj odnos značenja – to jest čitanje – ima strukturu zajednice, društvenog odnosa, sprege koja je funkcionalna i smislena i duboko ljudska. Nije očigledno, ali jeste baš tako. Zato je u sredinama i kulturama kakva je naša, gde Osnovnog društvenog ugovora nema, čitanje od presudnog značaja, poslednje utočište minimalnog preostalog društvenog kapitala.

A ako je društveni kapital poharan i nazire se samo u bledim tragovima, onda je i svakom od nas ponaosob, svakom čoveku kao društvenom biću, otet vitalni deo ličnog kapitala, nezamenjivi deo onog što svi nosimo u sebi. Kad bi nam i čitanje potpuno presahlo, izgubio bi se onaj poslednji oslonac smislenog života, kako javnog, zajedničkog, tako i privatnog, individualnog. Usudio bih se da kažem da je pitanje čitanja, stoga, pitanje našeg opstanka.

Čitanje je neprestano pretvaranje teksta u kontekst i konteksta u tekst. Tekst se svodi na kontekst, a kontekst na tekst. Kontekst je okruženje u kome se neki tekst pojavljuje tj. iz koga se tekst izdvaja. Nekad kontekst znamo, vidimo, svesni smo ga, ali nekad ne mora biti tako. Ali i onda kad nam kontekst iz bilo kog razloga nije dostupan, to ne znači da ga nema. Pa ga moramo otkriti. Značenje i smisao mogući su samo ako tekst povežemo sa jednim ili više drugih tekstova. Razumeti tekst znači pročitati ga u kontekstu. A razumeti kontekst znači pročitati ga u tekstu. Tekst se svodi na kontekst, a kontekst se svodi na tekst, a naš život svodi se na neumorno svođenje teksta u kontekst i konteksta u tekst. A to nije ništa drugo nego čitanje. Živeti znači čitati.

Svetski dan knjige prilika je da slavimo kôd čitanja kao kôd života u našoj civilizaciji. Kažu da se kôd sada sastoji od beskrajnih kombinacija nule i jedinice, koje predstavljaju dva elementarna stanja električnog kola: nema struje – ima struje. I kažu da su od sad svi kodovi svodivi na taj binarni numerički, odnosno električni.

Gledam na to blagonaklono i sa razumevanjem, imajući u vidu sve tehnološke prednosti koje virtuelno čine stvarnijim od fizičkog. Uostalom, Narodna biblioteka Srbije koju vodim najbolje demonstrira učinke takvog razumevanja stanja stvari i kulture. Dvadeset hiljada korisnika dnevno preko mreže ulazi na sajt NBS-a. Pa ipak, na kôd svih kodova gledam na poseban način. Kôd svih kodova jeste kombinacija, ali ne 0 i 1, nego kombinacija trideset slova, ili devet brojeva, ili osam nota. I taj kôd vekovima utemeljuje našu civilizaciju, bez obzira da li je dostupan na glinenim pločicama, listovima pergamenta, listovima hartije, ili pikselima ekrana. Tom k kôdu tehnološke modifikacije pomažu da se održi i da bude sve delotvorniji. Taj kôd prolazi kroz tehnološke modifikacije netaknut, u svakoj sledećoj meni sve moćniji.

Smisao ovih procesa nije u migraciji nego u emulaciji. Jer migracija bi značila da kôd negde odlazi, gde ranije nije bio, da ustupa mesto nekom drugom kôdu. Ali ne, on je istrajno i dalje tu. Emulacija podrazumeva održanje kroz transformaciju, preoblikovanje iz jednog tehnološkog okruženja u drugo, pa u treće, pa četvrto… Kôd nas ne napušta, on samo kontinuirano i čudotvorno sebe uvek iznova uobličava, u sve savršenijoj i savršenijoj artikulaciji. Onaj koji emigrira ultimativno gubi sebe, dok onaj koji emulira ultimativno čuva sebe. Promena je najsavršeniji način civilizacijskog trajanja.

A taj kôd – za šta je, u stvari, šifra? Šta kod svih kodova kodira i dekodira,šifruje i dešifruje? Pa jednostavno: dešifruje naše neprestano pretvaranje teksta u kontekst i konteksta u tekst, naše razumevanje i saznanje sveta i nas samih u svetu. To kako mi mislimo, zamišljamo, pamtimo, tumačimo, predstavljamo, vrednujemo, učimo i međusobno razmenjujemo iskustva – sve to ne bi bilo moguće bez kôda. A tradicionalna metafora i najuvreženija inkarnacija kôda jeste – knjiga. Živeti znači čitati.