Postmetafizičko mišljenje Jirgena Habermasa

Reč je o zbirci članaka, predavanja i polemičkih spisa, replika, diskusija i intervjua koje Habermas in continuo objavljuje još od 1988, kada su bile objavljene u knjizi pod naslovom – Postmetafizičko mišljenje I. Novo izdanje ovog work in progress zahvata je arsenal koji je za protekle dve decenije odredio ključne pozicije u filozofiji o odnosu religije i države, a čiji je prominentni protagonist sam autor. Dve oprečne tendencije karakterišu duhovnu situaciju današnjice: ekspanzije naturalističkih predstava o svetu, sa jedne strane, i religioznih pravovernosti sa druge. Dva se naporedna fenomena mogu ustanoviti: na jednoj strani je očigledan nagli napredak prirodno-naučnih disciplina, što bi se moglo nazvati scijentističkim naturalizmom, i sa druge, nedavno revitalizovanje religioznih predanja, kao i politizovanje religioznih zajednica, kojih je Evropa pošteđena. Taj preporod religioznih snaga predstavlja izazov filozofiji da se uhvati u refleksivni koštac sa fundamentalističkom kritikom postmetafizičke samorazumljivosti moderne.

U zbirci Habermasovih filozofskih članaka, koji su se nedavno pojavili, homogenih po sadržini, a heterogenih po mestu i kontekstu objavljivanja (Nachmetaphysisches Denken II. Aufsätze und Repliken, Suhrkamp, Berlin 2012), autor nastoji da pokaže da je religija veoma efikasan korektiv u društvenom razvoju. On drži da je teologija, u zapadnoj varijanti hrišćanstva, preuzela ulogu pismejkera u hermeneutičkoj refleksivnosti dogmata u bogoslovskom predanju. Habermas apeluje na građane prosvetiteljskog sekularizma da religiozno predanje i religiozne zajednice ne shvate kao „arhaične relikte“. To ne bi odgovaralo ulozi hrišćanstva u liberalnoj, pravnoj državi. Hrišćanstvo je za normativnu samorazumljivost moderne bilo i pripremni stupanj i katalizator. Egalitarni univerzalizam, iz koga je iznikla ideja slobode i solidarne zajednice, autonomnog života i emancipacije, morala i kolektivne savesti, ljudskih prava i demokratije, zacelo je živo predanje jevrejske etike prava i hrišćanske etike ljubavi. U svojoj srži i biti to predanje ostalo je neizmenjeno, samo je kritički primano i vazda na novi način tumačeno. Filozofija u odnosu na religiju ima status „posmatrača sa strane“, ona stupa u igru tek sa sekularnom stranom društva. Jer i „nereligiozni građani“ mogu očekivati solidarnost od religioznih, ako pritom zauzmu određene „kognitivne pozicije“. Habermas pledira za procese u kojima religiju valja razumeti kao dalekosežnu kritiku moderne. Njegova polazna teza je jasna: „Čist praktični um ne može više biti siguran da će biti kadar da golim rukama deluje protiv iz zgloba iščašene modernizacije.“

Habermas postavlja fundamentalno pitanje: kako valja prihvatiti sadržinu religioznog predanja, a da se pritom granice između religije i nauke ne izbrišu? On pritom nema isključivo u vidu kontroverze između religijsko-kritičke filozofije i racionalne vere u boga, koje su u 19. veku vatreno vođene i čiji se argumentativni arsenal može u potonjoj, protestantskoj, „dijalektičkoj teologiji“ 20. veka konstatovati. Habermas ističe da danas više ne može biti reči o onome što se nekada moglo nazvati „ofanzivnim samopotvrđivanjem antropocentričnog nasuprot teocentričnom samorazumevanju i shvatanju sveta“. Ono što se u liberalnim društvima – čiji se članovi deklarišu kao „verujući, neverujući i drugačije verujući“ – mora razjasniti, jeste pitanje kako agnostička i religiozna uverenja članova društva mogu imati javni karakter, a da pritom ne povrede osnovni moral političkog liberalizma? Drugim rečima, u pitanju je racionalno zasnivanje uverenja svih strana, kako bi se sprečila dezintegracija društva. Poenta Habermasove argumentacije sastoji se u tome da se religiozna uverenja ne podvode pod kategoriju pogrešno shvaćene tolerancije. Rezultat bi bio neka vrsta socijalnog modus vivendi u kome se, zahvaljujući uzajamnoj ravnodušnosti, potencijalni konflikti neutralizuju. Ravnodušnost nije, kao što Habermas pokazuje, nulti stepen tolerantnog ophođenja. Njoj nedostaje poštovanje, bez koga o pravoj toleranciji ne može biti reči. Poštovanje podrazumeva da građani svoje različitosti javno ispoljavaju. Posledica toga je poziv na uzajamne i međusobne „epistemičke obaveze“. Religiozni i sekularni građani moraju biti spremni da se u javnim raspravama uveravaju i jedni od drugih uče, kako bi mirnodopski religiozni pluralizam bio na snazi. Racionalna komunikacija u opasnosti je, čim se u političkoj javnosti i institucionalnim strukturama sekularizovanog demokratskog društva pojave „apsolutne istine“.

Habermas je na Hegelovoj liniji kad zastupa tezu po kojoj velike religije pripadaju „istoriji uma“. Postmetafizička misao ne može sama sebe da razume, ukoliko religiozno predanje, naporedo sa metafizikom, ne uključi u svoju genealogiju. Pod tom premisom bilo bi nerazumno religiozno predanje, kao „arhaični ostatak“, potiskivati u stranu, i time propustiti mogućnost osvetljenja unutarnje sprege na kojoj moderne forme mišljenja počivaju. Religiozna predanja artikulišu svest o tome šta nedostaje. Zašto one ne bi – pita se Habermas – sadržale šifrirane semantičke potencijale koji i danas imaju inspirativnu moć? Naporedni život različitih religioznih zajednica u sekularnoj pravnoj državi, tendencija je duha današnjeg vremena. U osnovi su to dva pravca koji se međusobno isključuju i među kojima zjapi duboka provalija. Habermasova ideja o sporazumnosti, izložena u filozofskim člancima, veoma je značajan mostograditeljski projekt koji bi trebalo da „sve ljude dobre volje“ i sve članove demokratske države refleksivno nadahne i podstakne na tolerantnost i dijalog. Smisao „postmetafizičkog mišljenja“ sastojala bi se u „očuvanju spoznaje o nužnosti bez rekursivnog odnosa prema Bogu ili apsolutnom“.