Komentari: 3
Ostavite komentar
Ocena: 3.72
Glasaj:
Pošalji tekst
Promeni veličinu slova
Verzija za štampu
Bili ste svedok događaja?
Pošaljite nam vaše vidjenje, slike ili video..
Moj otac Leka nije ikona srpskog nacionalizma
08/11/2013 16:40 | Optuživana što se svakodnevno viđa sa mužem: Slavka i Aleksandar Ranković

Slobodan Ranković

Moj otac Leka nije ikona srpskog nacionalizma

Autor: Dragoljub Petrović

Konspiracija je bila religija komunizma. Moj otac o državnim tajnama nije nikada ni sa kim pričao, pa ni sa nama - kaže u razgovoru za Danas Slobodan Ranković, mlađi sin Aleksandra Leke Rankovića, junaka socijalističkog rada i narodnog heroja SFR Jugoslavije, koga su Josip Broz Tito i Komunistička partija, kao drugog čoveka tadašnje države, smenili 1966. godine na čuvenom Brionskom plenumu zbog navodnog prisluškivanja. I čoveka čiju životnu enigmu i danas mnogi pokušavaju da rasvetle.

Kada se u avgustu navršilo 30 godina od smrti vašeg oca, štampa je bila prepuna tekstova o njemu i njegovoj karijeri... Kako su vam se svideli ti napisi i da li vam se čini da je Aleksandar Ranković i danas nepoznanica za srpsku i jugoslovensku javnost?

- Nije pitanje da li su se meni ti tekstovi svideli ili ne, već koliko je u njima bilo poznavanja ili razumevanja vremena u kojem je Leka bio na političkoj sceni Jugoslavije. Uz, takođe, previše ostrašćenosti, rekao bih na obe strane - i onih koji ga napadaju, kao i onih koji bi želeli da od njega naprave ikonu srpskog nacionalizma.

Ivica Dačić je ove godine odao posebnu počast Aleksandru Rankoviću. On je prvi premijer Srbije koji je to uradio. Zašto drugi važni srpski i jugoslovenski političari u prethodne tri decenije nisu imali potrebu da na sličan način pokažu određeni pijetet prema liku i delu Aleksandra Rankovića?

- To ja ne mogu znati, pretpostavljam da je nasleđe titoizma bilo još uvek previše blisko i da su ljudi koje je Tito uklonio, poput Rankovića, dugo bili tabu tema. Pored toga, Ivica Dačić je izašao na Lekin grob kao ministar policije da bi odao počast čoveku koji je osnovao tu policiju i bio njen dugogodišnji ministar, kao što je osnovao i obe obaveštajne službe - civilnu i vojnu.

Zašto se vaš otac posle smene na Brionskom plenumu nikada nije pojavljivao u javnosti, ni domaćoj, ni stranoj (poput Đilasa)? Isto tako, ni porodica skoro 30 godina nije komunicirala sa medijima. Da li nije bilo interesovanja ili vi to niste želeli?

- Rekao bih da ni Leka, a ni mi, kao njegova porodica, nismo videli svrhu bilo kakvog pokušaja da se pojavimo u javnosti. Leka je jako dobro znao da bi svaki njegov pokušaj da javno nastupi bio ne samo najgrublje sprečen, već da bi direktno doveo u opasnost i njega i sve nas. Bilo je to vreme kada smo doslovno strepeli za njegov život. Svi smo živeli u toj psihozi. Leka nikad i nikud nije išao sam. Uvek je uz njega bio neko od nas i to, sada mogu reći, sve troje smo bili naoružani - i Slavka i Mića i ja. Dežurali smo noću, na smenu, i tako godinama. To je zaista bilo zastrašujuće vreme, godine opreznog života i duboko usađenog nepoverenja.

Državnog neprijatelja broj jedan UDB-a i KOS su tada pratili na svakom koraku. Naravno, bili smo svesni da su hteli da ga fizički likvidiraju, mi to ne bismo uspeli da sprečimo, i pored sve brige i napora. Ali uvek je postojala pretnja da se to može dogoditi. Verovatno zahvaljujući tome što je Jugoslavija tada već bila otvorena zemlja, Ranković nije bio i fizički likvidiran. Njegovim uklanjanjem vlast bi više izgubila nego dobila. Tito je abolirao Rankovića, a da nikada nije bilo sudskog postupka niti je sa njim obavljen bilo kakav razgovor. Leka je do kraja ćutao, između ostalog, jer je imao takav odnos prema državi i partiji kojoj je pripadao. Konspiracija je bila religija komunizma. Moj otac o državnim tajnama nije nikada ni sa kim pričao, pa ni sa nama.

Da li vam je otac pričao o Brionskom plenumu?

- Naravno, to je bila tema koja nije mogla da se izbegne. Ali ni tu Leka nije previše govorio, najviše ga je povređivala izdaja i ponašanje doskora najbližih ljudi, onih koji nam praktično nisu izlazili iz kuće, a na Plenuma i posle njega kao da su se utrkivali ko će reći više ružnih i prljavih stvari o njemu.

Imate li vi svoje tumačenje na osnovu svega što ste doživeli, proživeli i saznali - zašto je vaš otac bio opasnost za Tita i SFRJ?

- Leka je verovatno postao previše moćan čovek koji se po uticaju suviše približio Titu. S druge strane, bio je najveća prepreka jačanju uticaja republika i konfederalizaciji Jugoslavije, što je i tada bilo veoma aktuelno. Ne bih zanemario ni činjenicu da je, kao prvi "kadrovik" partije i države, takođe smetao nekim moćnim ljudima u tadašnjem vrhu vlasti. Moram reći da je među njima bila i, sada već pokojna, supruga Josipa Broza Tita.

Kako biste vi opisali svog oca?

- Ako govorim u ime porodice - Leka je zaista bio posvećen i brižan otac, i pored svih poslova i obaveza koje je imao. Mi smo, što je bila retkost u tim krugovima, redovno zajedno izlazili, bilo da se radilo o posetama prijateljima, restoranima, izletištima...

Nije trpeo obezbeđenje, čak je umeo da ih vrati nazad ako bi ih ugledao.

A kako su ga doživljavali njegovi saborci i saradnici, možda najbolje govori citat Staneta Kavčiča, predsednika Vlade Slovenije do 1972. godine, koji je u godinama posle Plenuma napisao:

"Ranković je bio i hteo da bude uzoran komunista, dušom i telom. Njegov revolucionarni lik je duže od tri decenije blistao na samom vrhu jugoslovenskih partijskih ikona. U izvesnom smislu bio je savest Partije i oko revolucije... Ranković je bio pošten i smeran čovek. Znao je da sasluša ljude i da im pomogne ako su bili u teškoćama. Bio je strog, ali i velikodušan. Znao je da progoni, ali i da oprašta. Mogao je imati veliko razumevanje, ali je bio i nemilosrdan. Bio je vrhovni šef policije ne prema strasti svog karaktera, nego prema partijskoj dužnosti. U njemu nije bilo ni trunke policijskog sadizma ili životinjske bezdušnosti. "

Da li je vaš otac stvarno bio srpski nacionalista? Petar Stambolić i Jovan Veselinov optuživali su ga da je "glavni nosilac srpskog šovinizma". A na Brionskom plenumu masovno su ga napali i rastrgli upravo srpski i crnogorski kadrovi.

- Ne znam kako je došlo do toga da je Leka poneo taj barjak srpskog nacionalizma. On jeste bio Srbin, ne samo po poreklu već i po osećaju punog pripadanja tom narodu. Voleo je Srbiju, bio ponosan na nju, ali definitivno po svom političkom opredeljenju on je bio Jugosloven. Možda su ljudi, između redova, prepoznavali da je on i srcem i dušom pripadao Srbiji, pa je iz toga izvedena priča o "glavnom nosiocu srpskog nacionalizma". A to što su ga na Brionskom, a posle i na srpskom plenumu, najviše napadali srpski i crnogorski kadrovi - to je stara priča o nama.

Kako je otac reagovao i gde je bio kada je 1980. umro Tito?

- Bili smo kod kuće i moram reći da zapravo nije reagovao. I to je otćutao. Sećam se, međutim, kada je poginuo Slobodan Penezić Krcun - tada sam jedini put video svog oca da plače.

Čime se Leka bavio pošto je sklonjen iz političkog i javnog života Jugoslavije? Objavio je, to znamo, dnevničke beleške koje su publikovane mnogo kasnije. Pisalo se da je Dobrica Ćosić imao kopiju Rankovićevog dnevnika i da je krajem osamdesetih porodicu odgovarao od njenog publikovanja rečima da još nije vreme za to. Navodno, bili ste vrlo iznenađeni kada ste 2001. u Ćosićevim "Piščevim zapisima 1951-1968" prepoznali delove Lekinog rukopisa za koje je pisac tvrdio da su fragmenti iz razgovora sa Lekom. Navodno je vaša majka odmah otišla kod Ćosića i zamolila da vrati rukopis. Posle nekoliko dana on se javio telefonom i rekao da u tonama materijala ne može da pronađe rukopis i da ga uostalom nije ni čitao. Je li to tačno?

- Mnogo vremena je Leka provodio sa nama - svojom porodicom. Ja sam tada imao 17 godina i, kao i svi tinejdžeri, imao sam svoje probleme, Mića je imao 27 godina i opet svoje probleme. Možda je najbolji komentar na te godine dala njegova unuka Anja kada je zbunjena reakcijama ljudi koje smo sretali u šetnji, pitala: "A šta je to Dekoli radio pre nego što je gajio cveće?"

Sa Dobricom Ćosićem moj otac je imao dobre i prijateljske odnose. Verovao mu je i velika je šteta što se nisu sreli, kako su se dogovorili. Činilo se da je Leka konačno, te 1983. godine, bio spreman da ozbiljnije otvori neke teme. Nažalost, umro je neposredno pre toga.

Još jedno svedočanstvo napisala je vaša majka, knjigu "Život sa Lekom" iz 1998. godine. Zašto tek tada? Te knjige danas nema ni u antikvarnicama.

- Do tih godina takvu knjigu niko ne bi ni objavio. To su sećanja žene koja je svoj život provela uz Leku, bila njegov glavni oslonac i koja se do svoje smrti borila da javnost sazna istinu o montiranom procesu. Ona je bila prvoborac, iz revolucionarne porodice, major Jugoslovenske armije, tokom rata ubijeni su joj otac, majka, brat i sestra. To je najvećim delom knjiga o porodici, pripadnosti i ljubavi i tu nema političkih ocena.

Godinu dana pošto je majka objavila knjigu, vi ste iseljeni iz kuće u kojoj ste živeli. Tada je u Srbiji već vladala "demokratija". Zašto su vas iselili, kako je to izgledalo? Danas je ta kuća stecište beskućnika.

Mislim da to nije imalo veze sa njenom knjigom, ali je činjenica da nam nikada nisu dozvolili, kao svim ostalim, da otkupimo kuću u kojoj smo živeli 33 godine posle Plenuma, bez navođenja bilo kakvih razloga. Jednostavno, nama to nije bilo dozvoljeno. Istovremeno, Federacija je u to vreme dala na otkup blizu 1.500 kuća i stanova.

Kakve je posledice trpela porodica Ranković posle 1966. i dokle je to trajalo? Iz dostupnih izvora može se doći do zaključka da je to bilo strahovito - protiv vas su se okrenuli kumovi i prijatelji. Majka je isterana sa Ekonomskog fakulteta i oduzeto joj je pravo da uopšte radi kao profesor Univerziteta. Pojedini hroničari ocenjuju da je postojao "doživotni progon i represija nad Rankovićima".

- Slavka je bila profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu odakle su je izbacili iz jednostavnog razloga što je bila Rankovićeva supruga. Na partijskom sastanku, tadašnji gradski sekretar, izvesna Sofija Mišić, predlažući Slavkino isključenje iz Partije rekla je: "Pa ljudi, ona se svakodnevno viđa sa Aleksandrom Rankovićem, a nije se javno odrekla ni njega ni njegovih stavova".

Svakodnevno je bilo neprijatnih situacija, od toga da UDB-a upadne kod zubara da pita i proveri šta smo to tamo radili, da neki roditelji zabrane svojoj deci da se druže sa nama, pa do toga da aktuelni rukovodioci, kada nas slučajno sretnu, pređu na drugu stranu ulice. Ipak, moram da napomenem da je najveći deo naših prijatelja i školskih drugova imao korektan stav prema nama. Naši odnosi su ostali isti i posle Lekinog uklanjanja sa vlasti. Bili su i ostali naši najbolji prijatelji.

Naravno, bilo je i mnogo ozbiljnijih pretnji: recimo kada nas načelnik milicije u Dubrovniku, a kasnije i u Beogradu, upozori da je, po njihovim informacijama, iz Australije stigla grupa ustaških terorista sa zadatkom da likvidira Rankovića. Samo da nas upozore, ali ne i da nam pruže zaštitu. Nikada nismo tačno znali od koga da se čuvamo, sa koje strane preti veća opasnost. Sa time je trebalo živeti godinama.

Jeste li sumnjali u zvaničnu verziju o očevoj smrti?

- Leka je i pre tog fatalnog infarkta imao problema sa srcem. Prvi infarkt doživeo je 1966. na Brionima, u noći pred Plenum, drugi nekih desetak godina kasnije. To saznanje nije remetilo njegov život. Kada je umro u Dubrovniku, 19. avgusta 1983. godine, uz njega je bila Slavka i nije bilo nikakve sumnje.

Sahrana vašeg oca bila je, kažu, najveća u istoriji Beograda (ne računajući one koje je organizovala država). O njoj se svašta pisalo i govorilo. Kako sve to vi pamtite?

- Kada je kovčeg sa Lekinim telom stigao iz Dubrovnika, na aerodromu su nas dočekali predstavnici Saveza boraca. Cela komunikacija oko organizacije sahrane između porodice i Predsedništva države išla je preko Saveza boraca. Mi smo, razume se, bili veoma nepoverljivi. Između ostalog, pošto je Lekino ordenje bilo ukradeno iz kuće dok je bio u bolnici, Savez boraca je obećao da će oni doneti ordenje potrebno za sahranu, ali mi im nismo verovali. Pozajmili smo ordenje od naših prijatelja, tako da smo Mića i ja na sahrani imali pune džepove ordenja. Savez boraca je, međutim, ispunio obećanje. Ovaj, jedan od mnogih detalja govori o atmosferi koja je vladala. Bilo je zabranjeno da se daju čitulje, izuzev porodici, i to samo jedna na dan sahrane. Nije bilo dozvoljeno da se od Leke oprosti bilo ko od porodice ili pak neko u ime porodice. Imali smo rezervni plan da ga prenesemo u njegov rodni Draževac u slučaju da nešto krene naopako. Njegova unuka Anja, tada je imala 12 godina, pokušala je da na kraju kaže - poslednji pozdrav Dekoliju - ali su je odmah zgrabili i praktično odneli dalje od mikrofona.

Što se tiče broja ljudi i atmosfere koja je vladala na Lekinoj sahrani, to je i za nas bilo potpuno neočekivano i zbunjujuće. Tako nešto zaista nismo očekivali. Ljudi su se peli na drveće i spomenike jer više nije bilo mesta na zemlji. To je bio jedinstven slučaj da se na nečijoj sahrani čuje aplauz i skandiranje - Leka, Leka... Mi smo bili u kapeli, u tom trenutku potpuno nesvesni mase ljudi na groblju, a sve vreme smo se plašili moguće provokacije posle koje bi milicija zatvorila kapije groblja.

Uzgred, Tanjug je tada objavio da je Rankovićevoj sahrani prisustvovalo oko 1.000 ljudi.

Koliko je tačno da je sahrana zbunila i uplašila ondašnje partijske i državne vlasti i bila demonstracija protiv aktuelne, sve opasnije, političke i privredne krize?

- Verovatno je da je, i pored sve represije, i za njih bilo neočekivano i upozoravajuće da Lekinoj sahrani prisustvuje preko 100.000 ljudi. To jeste bila neka vrsta demonstracije, kako protiv vlasti, tako i protiv načina i konstruisanih optužbi na osnovu kojih je Leka uklonjen iz političkog života.

Postoji teza da je smena Aleksandra Rankovića bila uvod u krvavi raspad Jugoslavije. Kažu da bez Kardelja ne bi bilo ni "afere Ranković", niti današnjeg spleta okolnosti na Balkanu. Sve promene koje je on teoretski razradio, od Ustava 1974. do Zakona o udruženom radu, smatraju pojedini publicisti, dovele su do anarhije i haosa i na kraju do "samoubistva jugoslovenske države".

- Nezahvalno je komentarisati istoriju na način "šta bi bilo, kad bi bilo". Ranković je definitivno bio jaka prepreka raspadu Jugoslavije. Imao je veliku moć, ogroman uticaj, ali da li bi uspeo, uprkos Titu, Kardelju, Bakariću i ostalima da spreči taj proces rastakanja države - ne znam. Ali sa njim, svakako bi to bilo mnogo teže.

Ono u šta sam siguran jeste da i kada bi došlo do raspada, bio bi mnogo manje destruktivan da je na bilo koji način mogao o tome da odlučuje.

Postoji li danas kult Aleksandra Rankovića, kao što, recimo, postoji titoizam?

- Još u VII veku u Rimu je postojala "zabrana sećanja" - rušenjem spomenika, menjanjem naziva, promenama školskih programa - narodu se oduzimalo pravo na sećanje.

Kako govoriti o kultu ličnosti kada upravo zbog takve zabrane sećanja današnje generacije čak i ne znaju ko je bio Aleksandar Ranković Leka, a jedva da nešto znaju i o nekadašnjoj Jugoslaviji.

Kako ljudi reaguju kada čuju čiji ste sin? Ili bolje - ko vam je otac?

- Većina nas je ponosna na svoje očeve, a Mića i ja smo posebno ponosni na svog oca. Ljudi uglavnom pozitivno reaguju na tu činjenicu.

Hoće li Aleksandar Ranković dobiti "pravo mesto" u istorijskim čitankama Srbije?

- Mi bismo zaista voleli da on u istoriji dobije mesto koje mu pripada, ni bolje ni gore.

Značajna knjiga Momčila Đorgovića

Momčilo Đorgović, autor knjige "Uspon i pad Titove Jugoslavije i Rankovića na Brionima", koju je objavio list Danas, tvrdi da je Brionski plenum prekretnica u Jugoslaviji, ali ne zbog onoga što se događalo na njemu već zbog jednog smišljenog plana koji 1966. godine nije bio vidljiv, a koji nam je sada mnogo jasniji. Čitali ste knjigu?

- Brionski plenum je po mnogim istoričarima jedan od najznačajnijih događaja u novijoj političkoj istoriji Jugoslavije, pre svega zato što je otvorio put onim snagama koje su se zalagale za mnogo veće osamostaljivanje republika. Đorgovićeva knjiga se na zanimljiv i jedinstven način bavi ovom problematikom i ona, bez obzira na to što je delom plod fikcije, predstavlja važno štivo za one koji proučavaju taj period istorije Jugoslavije.

Prošlo je već gotovo pola veka od održavanja Brionskog plenuma i bilo bi prirodno da je do sada istorijska nauka rasvetlila sve okolnosti i aktere tog događaja. Međutim, budući da živimo u zemlji koja pati od "viška istorije", svi misle da imaju pravo na svoju verziju istine, već prema sopstvenim uverenjima ili pripadnosti nekoj od strana ili partija. Pitanje je i na osnovu kojih dokumenata se može doneti neki pouzdan sud s obzirom na to da su uništavani delovi arhiva, na drugima se intervenisalo, menjani su tekstovi, retuširane slike... Zato istraživačke knjige, a u poslednje vreme ih je dosta izašlo, imaju za nas veliku vrednost.

Ostavite komentarOstavite komentar

Komentari (3)

RadmilaRadmila | 09/11/2013 04:39

Broj preporuka: 3 Preporuči Predloži za brisanje

Razumem uzasan strah porodice posle Brionskog plenuma za Lekin zivot.Imala sam 15 godina kada mi je otac oteran na Goli otok,nevin{Leka je docnije izneo cinjenicu da je 40 odsto bilo onih koji nisu bili zaInformbiro},a svake veceri kada sam se vracala iz skole pratio me je po jedan dezurni.I tako,pune 4 godine.Leka je bio odgovoran za svakog ko je bio na Golom otoku.{mislim na oficirske formacije}.

Ar baitAr bait | 10/11/2013 18:36

Broj preporuka: 0 Preporuči Predloži za brisanje

Dražo,
zašto konspiracija, kad može zavera, urota...
Što se tiče Leke, nema, niti je bilo, niti će biti, nevinih političara.
Naravno, izuzetak nije ni Ranković.
Pa i vrapci na grani znaju za njegovo tajno naoružavanje
Srba na Kosovu i po Sandžaku...
Zato je plakao, samo za Krcunom...

RadmilaRadmila | 09/11/2013 23:15

Broj preporuka: -3 Preporuči Predloži za brisanje

2.scena:Bilece,9.krug pakla,3.godina pakla.Prva I jedina poseta ocu,golootocaninu.U velikoj sali ogroman sto,sirok nekoliko metara.Onda nisam bila svesna sta sve moze da smisli neljudski um.Kada sam pokusala da pridjem ocu I pozdravim se sa njim,opet je priskocio dezurni I odvojio me od njega.Sela sam preko puta njega,kao I ostali posetioci,a onda je nastalo nadvikivanje,nije se culo nista,sto je bio suvise sirok I dalek...Ostatak vremena,plakala sam,plakala.Zato sada razumem bol unuke za dekiliem,jer nije mogla da se oprosti sa njim.Zivot je napravio ravnotezu izmedju zlocinca I zrtve.