Penzije: Kad nema para pomaže obračunska metodologija

Potreba za promenama u toj oblasti bila je prisutna od 70-ih godina prošlog veka kada je postalo jasno da rešenja definisana odmah posle Drugog svetskog rata u veoma drugačijim demografskim i drugim okolnostima nisu više održiva. Sve starije stanovništvo i visoka stopa nezaposlenosti nisu bili uslovi u kojima bi bilo moguće očuvanje sistema nastalog onda kada je zajednica bila mlada i kada je u oblasti zapošljavanja bila sasvim drugačija situacija. Krajem 80-ih godina prošlog veka činjeni su prvi pokušaji u pravcu uređivanja održivog penzionog sistema da bi se 90-ih odustalo od toga. To nije bilo štetno samo zbog toga što je odlaganje suočavanja sa problemom pogrešno, već zato što je u tom periodu nevolja postala veća. Otud posle 2000. pitanje nije bilo da li treba ući u promene, već kakvog sadržaja one treba da budu. Na jednoj strani je bila potreba da se očuva socijalna sigurnost penzionera, aktuelnih i budućih, a na drugoj neophodnost formulisanja održivog sistema. Drugim rečima bilo je potrebno uskladiti socijalne potrebe sa ekonomskom snagom. Umesto velikih prava koja se ne ostvaruju (zato što nema odakle) trebalo je utvrditi onaj njihov nivo koji je moguće realizovati, a da pri tom ispunjavaju zahtev socijalne izdržljivosti. Kako se, u međuvremenu, stanje u oblasti zapošljavanja nije popravilo, a starost društva se uvećala, problem je postajao sve teži.

U takvim okolnostima (kada nema ni lakog, ni brzog, ni popularnog rešenja) ovaj problem je dobio propagandno-politički izraz čime se skrenulo sa puta na kome se problem mogao rešavati. Posle dva koraka učinjena u prethodnim godinama u pravcu stvaranja održivog sistema pristupilo se, bar verbalno, pokušaju da se u sistem vrate rešenja koja nisu bila održiva ni pre blizu četrdeset godina. Njih je moguće i napisati i usvojiti, ali ih nije moguće primeniti. Da bi to bilo moguće, neophodno je da se preko noći srpsko društvo drastično podmladi i da se ostvari puna zaposlenost. A stvarnost je da Srbijom hara bela kuga i da je privredna aktivnost na silaznoj putanji. Samo zaustavljanje procesa starenja društva (ako je uopšte moguće) zahteva više decenija, a ozbiljan rast privredne aktivnosti i stope zapošljavanja, u potrebnoj meri, nije nešto što se može postići na kratak rok. Ako je to tako (a drugačije nije) onda nema smisla pričati o nečemu što nije moguće i što neće biti moguće sve dok se eventualno osnovni uslovi ne promene. Otud ne radi se o tome šta neko želi, već šta je moguće.

Na poslednjim izborima promene u penzionom sistemu bile su jedna od ključnih tema. Puno je obećavano i kritikovano ono što je ranije urađeno, ali je od svega toga ostalo jedno vanredno povećanje penzija i zamrzavanje tog nivoa za duži vremenski period. Da nije bilo tog vanrednog povećanja, a da su se, u skladu sa zakonom, u ovoj godini izvršila usklađivanja penzija došlo bi se na isto, ili bi bilo nešto povoljnije za penzionere. Ako „smrzavanje“ penzija ostane i sledeće godine njihov nivo će biti znatno manji nego da nije bilo vanrednog povećanja, ali da se zakon primenjivao. To samo pokazuje da ne mogu obećanja, niti politička volja povećati penzije, već da se to može dogoditi samo ako se ispune prethodni, neophodni ekonomski, socijalni i demografski uslovi. U ovoj oblasti svaka manipulacija je kratkog daha.

Pravi primer za pristupanje problemima u ovoj oblasti kroz manipulaciju jeste aktuelna igra sa odnosom prosečne penzije i prosečne zarade kroz procente. Pošto je bilo dato obećanje, a stvarnost ide u drugom pravcu, „rešenje“ je nađeno u promeni metodologije izračunavanja prosečne zarade i to tako što se prosečna zarada računa ne samo na osnovu zarada isplaćenih zaposlenima kod pravnih lica (kako je to bilo do sada), već se uzimaju u obzir i zarade zaposlenih kod preduzetnika (fizičkih lica) koje su po pravilu niske. Tako se smanjila ukupna prosečna zarada, pa automatski isti nivo prosečne penzije čini veći procenat od prosečne zarade. Da je ova manipulacija učinjena 2008. godine učešće prosečne penzije u prosečnoj zaradi bilo bi 66 odsto, a ne 59 odsto, kako je konstatovano. Ovom manipulacijom prosečna zarada je smanjena za nekoliko hiljada dinara, pa onda nepromenjena penzija čini veći procenat od tako obračunate zarade. U ovoj godini taj procenat učešća je blizu 70 odsto, što znači da je prema ranijoj metodologiji nešto iznad 60 odsto. Kako će zarade sledeće godine bar nešto porasti, a ukoliko penzije ostanu „smrznute“, učešće će biti ispod 60 odsto, ali će primenom nove metodologije obračuna prosečne zarade njihovo učešće i dalje biti iznad 60 odsto, kao što je obećano.

Manipulacija je u političkom smislu verovatno uspela, ali to nije donelo ništa dobro penzionerima, niti je poboljšan penzioni sistem. A cilj bi valjda trebalo da bude ostvarivanje održivog sistema koji pruža socijalnu sigurnost. To bi trebalo da bude socijalno odgovorno ponašanje.

Autor je bivši ministar za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku