Čekajući kampus nauke i umetnosti

Zbornik čini desetak polivalentnih tekstova koji tretiraju probleme od interkulturalnog dijaloga i razvojnih mogućnosti kulturne politike, preko medijske reprezentacije i načina na koji je transformisan naš medijski prostor, do tekstova koji se bave srpskim filmom kroz identifikacijske mene balkanizacije, tranzicije i EU integracije, dramskom „utopijom i distipijom“ i idejom kreativnog korišćenja dramskog teksta u obrazovanju. Radove potpisuju profesori, ali i mladi istraživači, doktoranti. Pored deskripcije aktuelnih trendova srpskog društva i umetničkih kretanja, ova studija je i solidna naučna osnova budućih estetskih i sociokulturnih istraživanja, sa ciljem definisanja uzročno-posledičnih veza na relaciji tranziciono društvo – obrazovanje/umetnost/mediji – njegova demokratska transformacija. Nije reč o hermetičnom naučnoistraživačkom radu koji je usko primenljiv u naučnim krugovima, već i o zborniku korisnom i za javnu administraciju i za studente svih nivoa studija različitih profila.

Na promociji ovog zbornika u Domu omladine Beograda, sa pozicije globalne vizije iz makro prostora Evrope govorio je Vensan Dežer, šef Delegacije Evropske komisije u Srbiji. Prema njegovim rečima, Srbija je bila jedna od najuspešnijih u pogledu učešća u Evropskom programu u oblasti kulture, koji je počeo 2007. i traje do 2013. godine. Samo tokom 2009. učestvovala je u više od 20 projekata, u okviru kojih se povezivala sa različitim akterima na kulturnoj sceni EU.

Smernice kojima bi se trebalo rukovoditi u daljem planiranju kulturnog razvoja izneo je Božidar Đelić, bivši potpredsednik Vlade Srbije za evropske integracije. Jedan od konkretnih predloga je da blok 39, gde je planirana izgradnja Centra za promociju nauke, postane Kampus nauke i umetnosti. Susret nauke i umetnosti može da podstakne kreativnost u oba pravca, kao na očiglednom primeru video igrica koji su rezultat preseka drame i informatike. Bitno je i pitanje proizvodnje visoko obrazovanog kadra i njegova ravnoteža sa realnim zahtevima našeg tržišta, što je osnova za usvajanje novih strategija obrazovanja. Od velike važnosti je da domaćim sredstvima osposobimo našu kulturu da učestvuje u svim programima. U skici budžeta EU za sledećih sedam godina, jedino mesto koje značajno raste posvećeno je ekonomiji znanja, ali je važno imati u vidu da nam u domenu kulture i znanja Evropa može biti jak saveznik jedino ukoliko imamo jasno definisane ciljeve. „Kandidatura Beograda za prestonicu kulture 2020. možda će fokusirati naše napore da se jasno definiše pravac u kome idu kultura, odnosi, investicije, kadrovi, sa ciljem da pored individualnih proboja ostvarimo i mnogo dublje i veće učešće kulture i nauke u onome što čini ne samo imidž, već stvarnu supstancu naše zemlje“, rekao je Đelić.

Anja Suša, pozorišna rediteljka, selektorka Bitefa i dugogodišnja upravnica pozorišta Duško Radović, kao osnovni problem, sa kojim se susreće umetnost u dodiru sa realizacijom, vidi nepostojanje institucija i procedura, čime sve organizovane inicijative koje dolaze iz EU nisu dovoljno prepoznate, pa ni iskorišćene. „Takvi oblici saradnje se kod nas svode na nuždu, često nisu deo nekakve šire, promišljene, državne kulturne strategije, već zavise uglavnom od inicijative pojedinaca“, rekla je ona.

Sa pozicije aktivnog učesnika naše umetničke scene govorio je reditelj Stefan Arsenijević, čiji je film Atorzija, kao jedan od prvih koraka konsolidacije ex-yu kulturnog prostora i promocije našeg „identiteta u nastajanju“ u Velikom svetu, ušao u najuži izbor za Oskara. „Prosečan budžet domaćeg filma je oko milion evra, a iz dva jedina postojeća fonda u zemlji moguće je dobiti samo četvrtinu od toga, tako da je model evropske koprodukcije pitanje nužde, a ne zato što se osećamo kao deo evropske kinematografije“, rekao je Arsenijević. Ono što on preporučuje kao kriterijum potencijalnog uspeha filma izvan granica jeste pitanje da li biste taj isti film pogledali ukoliko bi dolazio iz Bugarske ili Moldavije. Filmovi tzv. samobalkanizacije polako odlaze u drugi plan, a pojavljuju se filmovi normalizacije. Umetnicima je potrebno da nakon ove vremenske distance, kroz društveno angažovane projekte, naprave svoj uvid u to što je nesumnjivo jedna velika trauma, sa nadom da će se vremenom okrenuti u sebe i ka ostvarenjima koja su osobena i imaju izrazit autorski pečat.

Na pitanje vezano za konstituisanje identiteta, da li verujemo u dve Srbije – balkansku, egzotičnu na jednoj i modernu, proevropsku na drugoj, da li je ta dihotomija održiva i koju Srbiju Evropa želi, Dežer je odgovorio da su jedine dve Srbije koje on vidi ona koja pripada prošlosti i ona koja je okrenuta budućnosti.