Dok je svet napredovao mi smo jurili unatrag

Još je manje nade da bi bilo koji ozbiljniji potez mogao značajnije da nas približi kvalitetu življenja koji priželjkujemo, čak ni onome koji smo nekada imali. Jer, dok je svet napredovao, mi smo tokom 90-ih, a isti trend je nesmanjenim tempom nastavljen i u prethodnoj deceniji, jurili unatrag i u industriji, na primer, koja jeste merilo stabilne ekonomije, uspeli da se vratimo na nivo proizvodnje iz 80-ih. Tako će proklamovana politika sve snage u ekonomski rast, ne samo zbog trenutka u kome je proklamovana nego i zbog dometa koji su mogući, za mnoge više ličiti na u psihologiji poznat odbrambeni mehanizam – sladak limun, nego na realnu mogućnost da se značajnije izmene privredni tokovi. Dobra okolnost u takvoj situaciji jeste da smo uopšte počeli da se bavimo egzistencijalnim pitanjima, ali je i predsednik Srbije Boris Tadić, koji je najavio ovaj zaokret, objasnio koliko je težak zadatak postavljen. On je nedavno u intervjuu Danasu, podsetio na loš imidž zemlje stečen tokom devedesetih, ali je dodao i da je „na nama da radimo, a ne da kukamo“.

– Posle 2000. imali smo uspešne privatizacije, ali, to treba otvoreno reći, i seriju izuzetno neuspešnih. To jeste veoma bolno za nas, zato danas moramo da uložimo veći napor kako bismo nove privatizacije učinili uspešnim a našu zemlju atraktivnom. Kad imate neuspešnu privatizaciju, i kad pre toga imate rat i kad imate korupciju na onom nivou kako je ona kreirana u prošlosti, kad imate nedovoljno izgrađenu infrastrukturu, putnu, saobraćajnu, železničku i telekomunikacionu, i kad na kraju imate razorenu administraciju, institucije, onda to nije povoljna atmosfera za investitore – rekao je Tadić i dodao da mnogi investitori promene stavove tek kada počnu da posluju u Srbiji.

I ekonomisti se slažu da Srbija još nije ovladala sistemom koji bi privredu integrisao u model po kome posluje Evropska unija, i tvrde da je to velika prepreka za evrointegracije. Prema rečima Ljubodraga Savića, profesora Ekonomskog fakulteta u Beogradu, EU je solidarna zajednica, što se najbolje vidi iz načina na koji je reagovala na probleme Grčke ili Italije. Kako je prvobitni entuzijazam članica pod pritiskom svetske krize, poprilično zamro, sigurno je da će, kada Srbija dođe na red, razmisliti da li im je u zajednici potrebna država sa toliko privrednih problema koje će morati svi da rešavaju.

– Najbolja ilustracija stanja srpske ekonomije jeste 95. mesto od 139 zemalja rangiranih po konkurentnosti. Taj pregled koji daje Svetski ekonomski forum, radi se na osnovu pokazatelja za 12 stubova, od kojih su za neke oblasti podaci merljivi, dok se u drugima ocenjuje više na osnovu opšteg utiska. U svakom slučaju, zbir koji se dobija govori da je poslovni ambijent u Srbiji nestimulativan i nekompatibilan sa sistemom EU. Srbija još nema moderne ekonomske zakone, a i u oblastima gde ih je donela, čak i doslovce prepisala iz evropskog zakonodavstva, problem je što se ne sprovode ili se to čini selektivno – kaže Savić i dodaje da investitorima ništa ne znači to što postoji dobar zakon, ako naplatu za isporučenu robu moraju da čekaju godinu ili više dana, koliko je, recimo Delta, prolongirala svoje obaveze prema dobavljačima.

Sagovornik Plavih strana ukazuje i da je tržište kod nas visoko koncentrovano, pa čak i segmenti gde naizgled postoji konkurencija, kao što je to u bankarskom sektoru, ne dolazi do snižavanja cena usluga niti padaju kamate. Zemlje EU imaju jake antimonopolske komisije koje rešavaju takve situacije, a nedavno je i Bilu Gejtsu naloženo da svoju kompaniju podeli na dva dela kako ne bi imao monopolsku poziciju. Naša komisija, međutim, takve mehanizme ne poseduje.

– U EU nije dozvoljeno preuzimanje firme ukoliko bi time nova kompanija prešla jednu trećinu tržišnog udela, a kod nas se ovih dana razmatra zahtev MK komerca Miodraga Kostića da uz svoje, preuzme još tri šećerane koje sada drži grčki Helenik šuger. On bi time prešao 80 odsto učešća na tržištu šećera a verovatno je da će dati časnu pionirsku da neće posle šestomesečne kontrole, da zloupotrebi monopolski položaj – kaže Savić.

On ipak, po uticaju na opštu sliku o zemlji, ističe problem visoke, sistemske korupcije koja doseže do samog vrha vlasti. Za EU to je neprihvatljivo a investitore, pri tom, odbija i činjenica da i kada su raspoloženi da daju koverat kako bi završili neki posao, ne znaju kome treba „ćušnuti“ i nema garancija da će time rešiti problem. Naime, u proceduri postoje različiti nivoi vlasti i uprave, koje su pod uticajem različitih partija, i nikada se sa sigurnošću ne može predvideti da li će neka od tih instanci da zaustavi proces dobijanja dozvole čak i kada je reč o potpuno zakonitom poslu. Ni „ćutanje administracije“ kod nas ne postoji kao institut, a sigurno je da bi rešilo mnoge probleme. Uz to, i domaće sudstvo, ni posle reforme, ne uspeva da započete procese dovede do kraja, tako da kompanija koja bi želela eventualno da ulaže u Srbiji, nema nikakve garancije da će sačuvati kapital.

– Srbija je usvojila dobar deo zakona po neoliberalnom konceptu, i to bi teorijski bilo u redu da je u praksi privreda bila dovedena do nivoa kojim može da se uključi u evropsku podelu rada. Dodatni, i te kako veliki problem je i to što su kod nas kategorije poput poslovnog morala, nivoa konkurencije, poštovanja zakona – gotovo simbolično prisutne u svakodnevnom poslovanju. Postoji još mnogo otvorenih pitanja, poput zaštite malih akcionara, čija se prava ne poštuju a gotovo da je vest dana ako u nekoj firmi dođe do podele dividendi. U većini slučajeva, manjinski akcionari poseduju bezvredne hartije koje ne mogu da valorizuju na tržištu a ne donose im prihod – objašnjava Savić.

On listi problema dodaje nepoštovanje radnog prava, koje je u EU nezamislivo. Koren je u činjenici da se kod nas privatno preduzeće poistovećuje sa ličnom svojinom, pa se i ličnoj volji vlasnika u praksi ostavlja mogućnost da radnike prijavljuje ili ne, plaća zarade ili ih „zaboravlja“, dozvoljava sindikalno organizovanje ili takvu mogućnost isključuje.

– Mnoge stvari iz koncepta tranzicije mi nismo najbolje razumeli i jasno je da se na rang-listama nisko kotiramo. Apsurd je da su oblasti poput zdravstva ili obrazovanja, po kriterijumima svrstani negde po sredini lista konkurentnosti, ali su ostali segmenti tako nisko rangirani da se u konačnom skoru, koji sagledava ne samo privredu nego jedno društvo u celini, nećemo skoro uzdignuti iz poslednje trećine svetskih tabela – zaključuje profesor Savić.

Izgubljeni u privatizaciji

Okosnica ekonomskog razvoja trebalo bi da bude industrija a sada je i najtvrdokornijim zagovornicima forsiranja sektora usluga postalo jasno da je to ipak drugi ešalon, jer se bez prvog, ne može računati na servisiranje visokog spoljnjeg duga. Ali, uz sve ono što je privredu zadesilo tokom 90-ih, i što je objektivno dovelo do zastoja i propadanja velikih sistema, dodatno je urušeno izuzetno lošim modelom privatizacije. Podsećam vas, na tenderima je bilo uspešnih prodaja, kao što su cementare, duvanska industrija, Hemofarm, Imlek, Knjaz Miloš, Metalac – ali sve te firme imale su prvi fazu privatizacije po zakonu iz 1997. Najveći deo metalskog i mašinskog kompleksa je, međutim, potpuno izgubljen u kasnijem modelu, a sa njim su uništeni i gradovi srednje veličine u kojima su te grane bile nosioci privrede – kaže profesor Ljubodrag Savić i ističe da Beograd, Novi Sad, Niš i Kragujevac pokušavaju da se podignu, ali samo u Nišu je pre dve decenije radilo oko 200.000 industrijskih radnika, a sada ih je jedva 15.000. Ukoliko i dođu novi investitori, mi smo za proteklih 20 godina izgubili radnu snagu koja je mogla da nosi proizvodnju, tvrdi sagovornik PS.

Kec iz rukava

Predsednik Srbije Boris Tadić priznaje da slika o Srbiji nije ono što privlači strane ulagače i dodaje da se jako puno radi na tome da se ona izmeni. Proces traje sporo, a naši glavni „aduti“ trebalo bi da budu iskustva onih kompanija koje su već došle u zemlju.

– Kada razgovarate sa ljudima iz Ju es stila, Fijata, iz Mišlena, iz kompanija koje dolaze, Leonija, Majera, Boša, koji se suočavaju sa pitanjem da li da investiraju u Srbiju ili neke druge zemlje, i kad njih pitate zbog čega su odlučili da dođu ovde, naići ćete na odgovor: „Govorili su nam da je Srbija nesigurna zona za investicije, da je Srbija zemlja devedesetih godina, ali smo mi analizirali stvari, razmislili, došli, a sad smo se i uverili da to nije tako“ – objasnio je on.