Poslodavci tvrde da u Srbije više od 50 odsto prometa ide kroz sivu zonu, a obim nelegalnog poslovanja razlikuje se od grane do grane, ali zavisi i od toga u kom regionu se „posluje“. Tako, više od 60 odsto tekstila nije pokriveno fiskalnim računima, a udeo te trgovine veći je na jugu Srbije nego na severu. Slična je situacija i sa tehničkom robom, uslugama od ugostiteljskih do zanatskih. Poslodavci koji pokušavaju da razviju biznis i da izađu van granica zemlje, trpe zbog toga ogromne štete, a nekima je i poslovanje dovedeno u pitanje, pa su i sami prinuđeni da bar deo aktivnosti prikriju od poreznika.
Oni, ipak, godinama pokušavaju da nateraju državu da se uhvati u koštac sa sivom ekonomijom, ali svi njihovi apeli, kao da su upućeni preko pogrešne frekvencije. Jer, privrednicima ne smetaju zanatlije koje svoje proizvode prodaju na otvorenom, niti umetnici koji izlažu svoja dela na ulici, pa ni mali prodavci rukotvorina, već onaj ozbiljniji deo trgovine čija je osnova šverc. Ali, ni lokalne samouprave niti ministarstva nemaju snage da „zagrizu“ u prave probleme neprijavljenih radnika, usluga ili roba koja je na naše ulice pristigla iz ko zna kojih kanala. Ceh plaćaju oni koji pokušavaju da naprave iskorak od male proizvodnje do sigurnog posla. Jer, njima nije isplativo ulaganje u prodajne objekte, niti mogu da izdrže uslove pod kojima trgovci prihvataju da prodaju robu manje poznatih proizvođača. Oni mesto za plasman nemaju, a da bi dobile eventualno dozvolu za prodaju na otvorenom, neophodno je da se lokacije koje bi im odgovarale, uklapaju u urbanističku viziju lokalne samouprave.
Možda apsurd takve situacije najbolje ilustruje primer Romkinje, koja je nedavno jednu televiziju zamolila za pomoć. Ona je ispričala da je godinama njena porodica, na jednoj od većih beogradskih pijaca, imala svoje mesto gde je na pokretnom sandučiću čistila obuću prolaznicima. „Od tog posla smo živeli. Ali, prvo nas je terala inspekcija, sada nam komunalna policija više ne dozvoljava da tu radimo. Obratili smo se opštini, a oni su nam rekli da će, kada se usvoji novi urbanistički ili neki sličan plan, odrediti mesto gde možemo da držimo ’sanduče’. Nama ništa ne znači ako nas smeste negde gde ljudi ne prolaze, nećemo imati mušterije. A i taj plan čekamo već više od dve godine, nikako da ga donesu. Mi sada primamo socijalnu pomoć, ali od toga ne možemo ni da živimo niti da decu školujemo“, jadala se žena.
U međuvremenu, roba pristigla iz ko zna kojih krajeva, švercerskih kanala ili ispod „fabričkih žica“, bez porekla i fiskalnih kasa, nesmetano se prodaje na stotinama tezgi gradskih pijaca, koje iz tog posla jedine i profitiraju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
