Živeo život tranzicioni Jovan Jovanović

Uprošćeno gledano, Jovan je na polasku putovanja u kapitalizam morao da reši dva krupna pitanja, da počne da bira vlast (kao da on to nije uvek želeo) i da pristane da se odrekne svojine („svoje“ ili državne, svejedno). Prvo mu je lako pošlo od ruke i završilo se kako-tako. S drugim je bilo mnogo problema, i danas ih ima. I danas mnogi kažu da se nisu odrekli svojine i da je to „njihovo“. Tranzicija bi nekako i protekla i pored naivnog i „dečjeg“ očekivanja da će sa promenom tipa vlasti i tipa svojine sve ostalo „ići po automatizmu“ u željenom pravcu, da nije bilo i trećeg od SANU-elite postavljenog zadatka nacionalne prirode, tj. „teritorijalne tranzicije“. To prvo širenje a potom odbrana teritorije, ta „tranzicija“ bila je, a na žalost i danas je, naša crna rupa koja guta sve živo, i nas i našu civilnost i našu civilizovanost. Zamislite samo šta bi se postiglo i dokle bi stigli da je sva energija progutana od pomenute crne rupe, iskorišćena za bilo šta drugo, korisno i životno!

Pristajanje bez pitanja

Činjenica je da Jovana niko nije ništa pitao kada je počinjalo (tranziciono) putovanje. Nekako su ga, manje više, ubacili u tranzicioni voz. No, verujem i da su ga pitali, da ne bi imao ništa protiv, da bi mu se činilo da su i putovanje i odredište bolji od onoga što je on tada živeo. Prisetimo se samo da na prvim višestranačkim izborima nije bilo ni partije, a bogme ni birača koji bi u ozbiljnijem broju osporili potrebu putovanja i samo odredište. Drugo je pitanje, da li bi Jovan imao šanse da se odupre nečemu što je onda, te 1990. godine, bilo duh vremena. U kasnijim godinama nalazimo znatan broj opredeljenih za kapitalizam. Ali ni tada nije reč o natpolovičnoj većini, a čak bi, u sameravanju sa socijalizmom, kapitalizam bio na gubitku. Tako u istraživanju iz 1997. nalazimo na sličan postotak onih koji negativno reaguju na reč socijalizam (29 posto) i na reč kapitalizam (31 posto), međutim razlika je u broju onih koji pozitivno reaguju – u slučaju socijalizma to je 44 posto, a u slučaju kapitalizma 32 posto. U reagovanju naroda na direktnija pitanja, kapitalizam prolazi nešto bolje. Na primer, 1999. godine nalazimo podjednak broj onih koji smatraju dobrim „uvođenje kapitalističke ekonomije zasnovane na slobodnoj privatnoj inicijativi i privatnoj svojini“ (43 posto ispitanika) i onih kojima je ili svejedno ili ne znaju o čemu se radi (42 posto), a kapitalizam tek 15 posto ispitanika smatra lošim. Na drugoj strani, sva ispitivanja odnosa prema neoliberalnom kapitalizmu, pokazuju distancu i odbacivanje. Malo ko danas odbacuje stav da „Vlada treba da zadovolji osnovne potrebe građana u slučaju bolesti, siromaštva i nezaposlenosti“, a što bi svaki neoliberal trebalo da odbaci bez razmišljanja. Prema rezultatima našeg istraživanja pomenuti stav prihvata tri četvrtine ispitanika, a odbacuje ga jedna desetina.

Nacionalistička zanetost

Jovan je u prvoj polovini devedesetih bio i „pomalo“ zanet. Utuvili su mu u glavu da se nacionalizam „maže na hleba“ i da u velikoj i nacionalno čistoj Srbiji sa neba padaju pečene ševe i janjci, da rekama teče med i mleko, a potocima rakija i pivo. No, treba primetiti da je Jovanu to nekako prijalo i da se nije naročito opirao. Naprotiv! Valjda je u karakteru ovog naroda da radije poveruje u utopije – bilo hrišćansku, bilo komunističku, bilo nacionalističku – nego u neke mnogo izvesnije pojave!

Brzo se pokazalo da je Jovana veoma mnogo koštalo to olako pristajanje na putovanje bez voznog reda, i olako prihvatanje srbovanja i ubijanja ljudi druge nacije i druge vere, to pristajanje na politiku osvete za sve istorijske poraze…Brzo se pokazalo da je Vođa od velikog poverenja, u stvari, pobegao iz jedne priče Radoja Domanovića, i da smo mi slepi, a ne vođa.

Osvešćivanje je počelo krajem prve polovine poslednje decenije dvadesetog veka – i traje do danas. Istraživanja rađena 1993-1995. pokazuju da je započeo trend smanjenja mržnje prema drugom, iako se sva oficijelna Srbija trudila da Jovanu objasni kako mu je loše baš zbog tih drugih.

U istraživanju obavljenom 1995. godine svaki drugi ispitanik smatra da je pripadnost naciji „veoma važna“ ili „važna“, taj postotak u jesen 1999. godine opada na 37 posto, a 2000. godina na 30 posto. U istraživanju realizovanom početkom septembra 1999. godine (neposredno posle bombardovanja), nalazimo da 16 posto ispitanika podržava stav o izgrađivanju Srbije kao države samo srpskog naroda“, dok mu se protivi 57 posto; da se za ulazak u Evropsku uniju zalaže 77 posto ispitanika; da se krivica i odgovornost za tek prestalo bombardovanje ne baca samo na druge, već u velikom broju i na svog vođu.

Najvećim znakom otrežnjenja i, može se reći barem trenutnog osvešćenja, u tom trenutku građana (a ne naroda) Srbije, i tada u septembru 1999. i danas, vidim u nalazu da je, nekoliko meseci pre članova budućeg DOS-a, više od polovine građana Srbije (54 posto) ustvrdilo „Ako ne dođe do dogovora opozicionih stranaka i lidera, nema nam spasa“. Naspram ovog većinskog opredeljenja stajala je četvrtina protvnika i četvrtina neobaveštenih.

Godinu dana kasnije, građani Srbije su potvrdili svoja opredeljenja i glasali za Koštunicu. Jednima je to bilo opredeljenje, drugi su morali da malo stisnu nos i da glasaju za istog, treći su glasali za Miloševića. Glasačka većina je morala još jednom da „glasa“ pa je 5. oktobra potvrdila svoje izborno opredeljenje. Koštunica je tada i malo posle imao toliko poverenja koliko i Tito u najboljim danima, a o tim procentima poverenja Milošević je mogao samo da sanja. Danas, pak, Koštunica je u velikom manjku u odnosu na sve osim u odnosu na mrtvog Miloševića, u prvog poverenje ima svaki deseti građanin Srbije, a u drugog svaki jedanaesti. Dodajmo, da bi bilo jasnije, da prema ovom septembarskom izjašnjavanju građana Srbije, u Tadića poverenje ima svaki peti ispitanik, u Đinđića svaki četvrti, u Tita gotovo svaki drugi!

Ove podatke treba posmatrati i u kontekstu opredeljenja na izborima 2000. godine. Tada je od 10 ljudi približno četvoro glasalo za promene (tj. za opoziciju), dvoje za dotadašnje partije na vlasti, a četvoro nije izašlo na izbore (u postocima: 37% – 19% – 44%).

Pet godina posle oktobarskih promena, na pitanje „Šta mislite koliki je domet promena koje su izvršene 5. oktobra 2000. godine?“, dobijeni su gotovo istovetni odgovori: nepuna trećina govori o demokratskom preobražaju, petina o početku propadanja, 37 posto misli da je sve ostalo isto „samo su jedni zamenili druge“, dok 13 posto izjavljuje da ne zna da odgovori na ovo pitanje.

Danas, deset godina nakon „oktobarskih događaja“ (vidi tabelu) prepolovio se broj onih koji u oktobarskim promenama vide početak demokratskog preobrađaja Srbije; danas umesto ranijeg svakog trećeg, tek svaki šesti građanin vidi započete demokratske promene. Nasuprot tome, umesto ranije petine koja je u oktobarskim promenama videla početak propadanja Srbije, danas imamo 28 posto građana. Većinsko mišljenje je, i pre pet godina i danas, da je „sve ostalo isto, samo su jedni zamenili druge“. Možemo, dakle, da mislimo šta god hoćemo i da na različite načine interpretiramo ove i ovakve nalaze, zavisno od našeg znanja ili od političkih verovanja, ali Jovan Jovanović u promenama čiju desetogodišnjicu ovih dana obeležavamo, vidi samo primenjeno „srpsko pravilo“: Sjaši marko, da uzjaši janko!

Pretenciozna pitanja

Kad Jovanu Jovanoviću postavimo neka pretenciozna pitanja, a za odgovore na ta pitanje on je nestručan po mišljenju ogromne većine mojih kolega, a ja mnim da iako je on ne-stručan, da on zna onoliko koliko zna kako živi i kako preživljava. Dakle, tražili smo od ispitanika, da uporede sadašnje stanje, sa stanjem u devedesetim godinama i sa stanjem pre 90. Znači, da uporede sadašnju demokratiju, sa Miloševićevih deset godina vlasti i sa socijalizmom. Sameravali smo životni standard, stanje privrede, stanje političkog sistema i političke slobode. Prema svim ovim parametrima socijalizam je bio najbolji, osim po političkim slobodama, kada su one u pitanju danas je najbolje. Najgore nam je po dva parametra bilu u vreme Miloševića, a po druga dva danas. U prošloj deceniji – vreme ratova, nacionalizma, neviđene inflacije, međunarodne izolacije, bombardovanja i svih drugih decivilizacija – najgore nam je bilo na planu političkih sloboda i na planu političkog sistema, dok nam je u deceniji koja sada ističe najgore na planu životnog standarda i na planu privrede. Kada se sve sabere, Jovan Jovanović procenjuje da nam je najbolje bilo u socijalizmu (prosečna ocena 3,6), a da nam je danas nešto bolje (2,5) nego što je bilo za Miloševićevog vakta (2,4).

I da zaključim, Jovan Jovanović misli da je bravar bio najbolji. Bio i ostao. Svi posle njega su gori. Što smo dalji od socijalizma, sve nam je bolji i lepši. Od sjaja i bede tranzicije, ostala je samo beda! Od deset ispitanika osam kaže (u odgovoru na direktno pitanje) da je ovoj zemlji bilo najbolje u vreme socijalizma, a samo jedan da je danas najbolje. Ili u postocima, 81 posto tvrdi da je bilo najbolje u vreme socijalizma, šest posto kaže da je bilo najbolje u vreme Miloševića, a 10 posto da je danas najbolje.

Tranzicija tipa vlasti: Danas 23 posto građana misli da Srbijom vladaju kriminalci, 18 posto misli da vladaju Predsednik Srbije, Vlada, Skupština i Predsednik vlade, takođe 18 posto misli da su na vlasti vlasnici velikih preduzeća, vlast političkih stranaka vidi 14 posto ispitanika, međunarodne zajednice 12 posto, dok 15 posto kaže da ne zna ko danas vlada Srbijom.

Tranzicija tipa svojine: Najveći broj građana je iskusio privatizaciju pa stoga 44 posto misli da je to „čista pljačka“, 27 posto da je „nužna ali da se sprovodi na pogrešan način“, 26% ne zna da je oceni, a ovakvu kakva je podržava tek tri posto građana Srbije.

Teritorijalna tranzicija: Danas svaki drugi građanin Srbije želi da se Kosovo vrati u granice Srbije kao njena autonomna pokrajina, iako dve četvrtine misli da je nezavisnost Kosova realnost s kojom Srbija treba da se pomiri, svaki deseti među nama smatra da za Kosovo treba ratovati! Dodajmo ovome i nalaz po kojem pripadnost bivšoj Jugoslaviji 28 posto ispitanika ocenjuje kao važno, a 36 posto kao „nevažno“ ili „malo važno“. U slučaju pripadnosti Srbiji devet posto kaže da je to „nevažno“ ili „malo važno“, a 68 posto da je to „važno“ ili „veoma važno“.

Tranzicija uopšte: Reklo bi se da je preoštar, pa i netačan zaključak da se Srbi smiruju u Srbiji, opljačkani i pod vlašću kriminalaca. Realnije je zaključiti da se još ništa ne zna, ne zna se šta će biti sa javnim a šta sa tajnim kriminalcima, ne zna se šta će biti sa opljačkanom „našom“ i „državnom“ imovinom, niti sa još uvek velikim državnim firmama; ne zna se ko će odneti prevagu među aspirantima za vlast nad Srbijom; a nadežda je i da ćemo podeliti Kosovo. U jednom optimističkom zaključivanju moglo bi se, pak, reći da na našem (tranzicionom) putovanju stvari idu na bolje: oko teritorijalne tranzicije danas je sve mnogo jasnije; dobro je i oko tranzicije vlasti, gotovo petina građana vlast vidi u rukama legalnih i legitimnih aktera; i na planu tranzicije tipa svojine krenulo je nabolje jer je već toliko firmi u privatnim rukama da u njima radi tri četvrtine zaposlenih, a kod države tek nepuna četvrtina! Zato i možemo da posle 20 godina kažemo da je kraj (tranzicionog) putovanja na vidiku, jedino se još ne zna baš tačno odredište i Jovan Jovanović još ne zna šta je to gde on upravo silazi sa tranzicionog voza.