Spajanje ideja sa životom

 Kultni slovenački i jugoslovenski reditelj nagradu je zaslužio svojom osobenom i jedinstvenom filmskom praksom izraženom kroz brojne radove nastale tokom bogate pedesetogodišnje karijere. Kratkim eksperimentalnim nenarativnim filmovima, među kojima je i „Nedostaje mi Sonja Hanie“ (1971), Godina je postao jedna od ključnih ličnosti jugoslovenskog crnog talasa, a dokumentarnim radovima „Zdravi ljudi za razonodu“ (1971) i „O ljubavnim veštinama ili film sa 14.441 kvadratom“ (1972), zamalo je završio u zatvoru. Status, koji danas uživa među poštovaocima sedme umetnosti, stekao je i kao direktor fotografije u „Ranim radovima“ Želimira Žilnika i „Okupaciji u 26 slika“ Lordana Zafranovića.
Upravo „Rani radovi“ doveli su ga u Vojvodinu, gde je i započeo svoju profesionalnu karijeru.

– Godine 1968. Želimir Žilnik me je pozvao da snimamo film „Rani radovi“. Iako sam studirao i završio režiju, on me je angažovao kao kamermana. Imali smo 25 godina i on mi je rekao: „Karpo, ti ne znaš da snimaš, ja ne znam da režiram, možda ćemo nešto da napravimo“. Dobili smo Zlatnog medveda – priča Godina.

Slobodu u stvaranju omogućila mu je i produkcijska kuća iz Novog Sada – Neoplanta.

– Onda je vlast 1972. izmislila da mi pravimo neke crne filmove i rasterala nas je. Kada je popustila politička stega, vratio sam se u Vojvodinu 1980. i u Subotici snimio neke od najlepših scena svog filma „Splav meduza“ – kazao je Godina. Prilikom uručenja priznanja prikazan je njegov kratki film „Zdravi ljudi za razonodu“ koji je snimio 1971. u Vojvodini.

– Drago mi je što je film nakon više od 40 godina bio prikazan pred publikom gde je i sniman. Uvek se iznenadim što moje kratke filmove nije pregazilo vreme ni u formi a ni u sadržaju – smatra reditelj.

Period jugoslovenskog novog talasa, za koji je prvenstveno vezano njegovo stvaralaštvo, kako kaže, pokretala je mladost i ideja.

– Bili smo mladi i ludi. „Rane radove“ smo snimili za 18 dana. Na dokumentarcu „Zdravi ljudi za razonodu“ radili smo samo jedan moj kolega i ja. Uzeli smo fiću i putovali po Vojvodini. Tada je bilo važno samo imati ideju. Nismo tražili ogromnu lovu i veliku ekipu, već smo pokušavali da spojimo sve ideje sa životom – objašnjava Godina.

Na pitanje hoće li se takvo vreme i takva snaga u kinematografiji ponoviti, on odgovara da je jugoslovenski novi talas 1972. godine sasečen u korenu.

– Naravno, pojavila se zatim praška škola koja je radila potpuno drugačije filmove, i sa autorima sa kojima sam i ja sarađivao. Ali kada nešto sasečete u korenu, treba mnogo vremena da nešto ponovo izraste – zaključuje Godina.

Četvrta knjiga o Miri Banjac

Na Palićkom festivalu predstavljena je i četvrta knjiga o glumici Miri Banjac. Autorizovanu biografiju „Ne daj se“ napisala je novinarka Tatjana NJežić.
– Neko bi mogao reći da se ova knjiga sastoji samo od margina. Ali ja mislim da su moj život upravo činile margine – kaže glumica, koja inače i predsedava Savetom festivala.
Prema rečima Radoslava Zelenovića, direktora FEF-a, knjiga se sastoji od „sitnica koje život znače“, tačnije od niza zanimljivih detalja, za koje ni sam, pored godina druženja sa Mirom Banjac, nije znao.