Site name

Dejan Atanacković, vizuelni umetnik, govori za Danas o svom prvom romanu "Luzitanija", o odnosu razuma i ludil

Migrant je, kao i ludak 19. veka, remetilac društvenih odnosa

*Ludilo se vekovima tamniči i kažnjava, glupost se oduvek veliča, slavi i ovlašćuje *"Ludak" je politička kategorija koja najmanje ima veze sa osobom obolelog uma

Dejan Atanacković, vizuelni umetnik i predavač na univerzitetskim programima u Firenci i Sijeni, napisao je svoj prvi roman "Luzitanija", koji je nedavno objavila Besna kobila iz Beograda.

1

Piše: Aleksandra Ćuk

03. maj 2017. 15:30

Reč je uzbudljivom romanu na tragu utopijskog, koji čitaoca vodi na neobično putovanje kroz svet s mnoštvom likova i događaja. To je roman o kretanju, u kojem se ukrštaju stvarno i imaginarno i koji postavlja večito pitanje o odnosu razuma i ludila, i zašto je uopšte važno pričati o tome. "Luzitanija" je potonuli brod, najmanja država na svetu, ali baš kao i sve ostalo, može imati stotinu drugih značenja. Tim pre što u ovom romanu u oneobičenom poretku nailazimo na činjenice iz života samog autora. Naime, Atanacković poslednjih godina vodi radionice zasnovane na dijalogu studenata i psihijatrijskih pacijenata, a njegova predavanja na predmetu "Body Archives", posvećenom istoriji predstava ljudskog tela, održavaju se u tesnoj saradnji s firentinskim Muzejom prirodnih nauka. Atanacković je bio i pokretač projekta "Drugi pogled" realizovanog u saradnji s Muzejom savremene umetnosti u Beogradu koji je podrazumevao javne šetnje Beogradom sa "alternativnim vodičima".

* Šta vas je podstaklo da napišete knjigu i kako je to kad se vizuelni umetnik bavi rečima?

- Pisanje je način proizvodnje slika. Zapravo, moji su radovi oduvek sadržavali komponentu teksta, naracije, a poslednjih godina tekst je bio sve više dominantan, i često sam bio u nedoumici šta je to što nastaje - tekst ili rad za izložbu. Zato ne mislim da je "Luzitanija" udaljavanje od mog uobičajenog rada, već prosto jedan odlučniji iskorak u književnost na koji me je podstakao izdavač. I taj mi je iskorak vrlo prijao. Za dve godine rada na romanu proizveo sam, čini mi se, više slika nego ikad ranije. Pritom, te su slike često uobličene sličnim postupcima koje koristim u vizuelnoj umetnosti: nizanje, nabrajanje, mapiranje, a samo sklapanje teksta bilo je sasvim slično ritmu i montaži video-materijala.

* Šta je "Luzitanija", brod, država ili omaž neprestanom kretanju i traganju budući da živite na relaciji Beograd - Firenca i da predmeti koje predajete podrazumevaju putovanja kroz prošlost, svest i podsvest?

- Tokom dve godine rada zaista se dešavalo mnogo toga što je našlo svoje mesto u tkivu romana. Svakako je rad sa studentima i psihijatrijskim pacijentima, a pre svega sa muzejskim kolekcijama bio presudan. I sam predavački rad je jedan narativni postupak, a muzeji s kojima radim prepuni su zanimljivih priča. Reč je o naučnim kolekcijama uglavnom 18. i 19. veka, anatomskim, biomedicinskim, zoološkim, antropološkim. Zato su u romanu prisutne raznovrsne telesnosti, ljudske i životinjske povorke i nizovi, taksidermije i formaldehidni preparati. Uz to je svakako za roman bilo važno i to stalno kretanje između Firence i Beograda, i s time povezana psihološka stanja, ideje povratka, lutanja, nestajanja, kao i druga putovanja raznovrsnih namena i pravaca tokom kojih je dobar deo romana napisan. Zato je to roman o kretanju. Sama Luzitanija jeste jedan potonuli brod, brod žrtvovanih, ali u romanu to je svojevrsni toponim, ime koje novonastaloj državi nesvesno daje jedan neobični putnik. To je ime jednog izmeštenog sveta, stečeno iracionalnim putovanjem.

* "Luzitanija" je svet "inverzije normalnosti". Zašto ste odabrali ovakav pristup?

- "Luzitanija" je zamišljena kao utopijski roman, u čijoj osnovi je priča o beogradskoj psihijatrijskoj bolnici tokom Prvog svetskog rata. Ova je institucija tokom okupacije zvanično bila van nadležnosti okupatora koji je tu eksteritorijalnost dodelio bolnici, po svoj prilici, ne bi li se lišio komplikovanih obaveza. U romanu ta minijaturna teritorija postaje parlamentarna republika zasnovana na ukidanju neravnopravnosti između lekara i pacijenta, a pre svega na ideji da razum i ludilo nisu dve suprotstavljene okolnosti, već da se i razumu i ludilu jednako suprotstavlja ljudska glupost. Pre nego "inverzija normalnosti", ludilo je jedno stigmatizovano stanje razuma. Dok se ludilo vekovima tamniči i kažnjava, glupost se oduvek veliča, slavi i ovlašćuje. Na ovim našim prostorima često je sva nesreća pripisivana nekakvom urođenom, gotovo poslovičnom ludilu, ali to je samo zato što razum i glupost ponekad prave dogovore.

* Vaš roman bi se mogao shvatiti i kao atipična politička analiza savremenog sveta u kojem je normalnost odavno krajnje fluidna kategorija?

- "Ludak" je, naravno, politička kategorija, koja najmanje ima veze sa osobom obolelog uma, a najviše sa žrtvenim jarcem, figurom na koju se projektuju strahovi društva. Ludak je "međustanje", stanje za koje društvo nema drugačiji okvir sem zatočeništva. To zatočeništvo navodno je privremeno i ono ima funkciju "izlečenja", ali u uslovima u kojima zapravo ne postoji ni dijagnoza ni tretman - dakle, ni polazište ni odredište - ono je u potpunosti bezizlazno. Istorijski, ludak postaje lud tek izumom ludnice. U našem vremenu, figura migranta bila bi tome najsličnija. I migrant postaje migrant ne zato što je društvu bitno odakle dolazi i kuda ide - uostalom, toj je reči oduzet svaki prefiks koji ukazuje na pravac kretanja - već zato što je smešten iza nekakve ograde, zato što društvo za njega nema drugog okvira sem zidova i žice koji se eufemistički nazivaju prihvatnim centrima, a ponekad i javnih mesta gde je migrant izložen pogledu. Migrant je, kao i ludak 19. veka, remetilac društvenih odnosa, ali istovremeno je i upotrebljivi "drugi", čija je upotrebljivost uvek zasnovana na potrebi da se jedan deo društva marginalizuje kako bi većina bila uverena u sopstvenu normalnost. Ili makar u to da ne živi najgori od života.

povezane vesti

komentari (1)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

Tijana Vamis

04. maj 2017.

Sjajno! Kupujem knjigu koliko sutra.