Rusija je prevelika, previše kompleksna i kontradiktorna da bismo je interpretirali celovitu, zato mnogi pokušavaju da je interpretiraju kroz fraktale, kroz deliće u kojima se navodno ogleda celina.
Solovjecka ostrva, arhipelag od šest većih i brojnih manjih ostrva u Belom moru, nedaleko od granice sa Finskom, poslednjih nekoliko godina često je služio kao izabrani kamenčić za razumevanje sveobuhvatnog mozaika. Postoji više razloga za to. Biološki gledano, u pitanju je mali rajski vrt, nekoliko stotina kilometara južno od polarne granice, gde vladaju posebni uslovi i temperature su više nego na kopnu. Na ostrvima ima više od hiljadu slatkovodnih jezera, guste šume i uslovi za život relativno su prijatni. Na više ostrva nalaze se ostaci drevnih kultura koje datiraju iz III ili IV veka pre naše ere. Solovki je, sa svojim monumentalnim manastirom iz XV veka, jedno od najvažnijih verskih centara pravoslavne Rusije, dobar je primer prožimanja sekularne i crkvene moći, velelepna manastirska zidina svedoči o šeststo godina harmonije i konflikata između sekularne i crkvene grane vlasti. U XX veku Solovki je postao prvi probni gulag, majka svih gulaga, kako je zabeležio Aleksandar Solženjicin. Kasnije su ta ostrva bila vojno uporište i od šezdesetih godina nadalje, kada su ljudi opet mogli da se doseljavaju i kada su nastajali obrisi industrijalizacije, ostrvlje je napravilo sledeći korak ka eksperimentu komunističkog čoveka. Zadnjih trideset godina Solovki je izuzetno privlačno mesto za intelektualce, umetnike, izgubljenike i pustolove, bandite tranzicije, turiste i vagabunde odasvuda, mesto sa traumatičnom prošlošću i nejasnom sadašnjošću, a kamoli budućnošću. Da li je Solovki metafora Rusije? Sam se nikada ne bih usudio da to tvrdim. Ne čini mi se ni kao prava polazna tačka za razmišljanje jer ukazuje na velike teorije. Osobito me uznemirava nešto neprimerno krhkije i skromnije, što je izvan velikih teorija koje su krojile sudbinu ovog i sličnih krajeva. Jednostavno me zanima šta me sve čeka, šta ću sve doživeti za dvanaest sati budnosti i posmatranja u mestu koje je vekovima bilo, zapravo, donedavno, nedaleko od kraja sveta.
Probudim se u svetlu.
U izobilju svetla.
Sunce koje je celo veče visilo na nebu, kao jaje na oko, očigledno je u međuvremenu zašlo, ali još je svetlo.
Svetloplavo nebo iza prozora, preko njega putuje par svetloružičastih oblačaka.
Na trenutak oglasi se poj ptica, potom sve zajedno potone nazad u osnovno stanje – u debelu, neprobojnu tišinu, toliko gustu da je možemo seći.
Tišina i svetlost u izobilju kakvo ne poznajem.
Tišina i svetlost koje napajaju sve naokolo, da žedan i naizgled nezasit upija ove osnovne elemente.
Nalazimo se nadomak polarne granice, na vrhuncu leta.
Svaki tren kristalizuje se u raskoši.
Iako me nije svetlost probudila. Niti gusta tišina prostora.
Kao da je jezik postavio most između sna i jave. Ali ne kroz snove, ne kroz slike koje bi nestale čim bih otvorio oči.
Jezik, talasanje, neprestano pomeranje jezika, neumorno unutrašnje govorenje, međusobna zamena reči novim rečima, starih pravaca nepoznatim pravcima kuda jezik hoće.
Praćakanje reči kao praćakanje upravo ulovljenih riba na drvenom dnu čamca.
U slovenačkom i ruskom jeziku postoji ista sinonimna veza između filološkog organa za govor i semantičke mogućnosti imenovanja. Jezik i jezik.
Sinoć sam jeo sirovu ribu, njen slani ukus još mi leži na jeziku.
Njena mast iznutra mi poji telo, osećam je zajedno sa željom i mirisom koji izlazi iz mene.
Možda sam baš zato za opis onoga što sam osećao dok sam se budio, za osećanje jezika koji me je probudio, a ne svetlosti koja me okružuje, upotrebio sliku tek ulovljenih riba.
Kada to napišem, vidim ih kako se bacakaju u svojoj smrtnoj borbi, presijavajući se.
To što vidim kao unutrašnju sliku došlo je iz zapisanog. I zapisano je nastalo iz filološkog osećanja, iz mog tela.
Jezik, kao produžetak tela, kao njegov najpričljiviji organ.
Probudim se u svetlu, želim da budem svetlo.
Probudim se sa ukusom ribe koju sam jeo sinoć i fizički sam preplavljen jezikom.
U međuvremenu je napolju, iza prozora, još više svetla i tišine, toliko svetla da već nejasno razlučujem šumu iza Viktorove kuće, koja stoji na severnom kraju naselja Solovki na najvećem od šest velikih ostrva solovjeckog arhipelaga, na jugu Severnog mora.
Geografske oznake ovde su posebno važne. Deo su neprestanog traženja orijentira, markiranja i postavljanja u naizgled bezobličnom i jednakom.
Jezik, jezik tu ima posebnu funkciju. Ne samo da pokušava nemoguće, naime, usidriti nešto što je, po svojoj neuhvatljivoj prirodi, najbliže moru, ali je zadnja utopija i jedini veran pratilac u samoći.
I samoće, mogućnosti za osamu, na ovom arhipelagu – kako se čini – ima napretek.
Ovo je arhipelag samoće.
Prevod sa slovenačkog: Nina Gugleta
Autor je poznati slovenački pisac, napisao je prvu knjigu o migrantskoj krizi „Na kraju napisano“, koja je objavljena na srpskom jeziku u izdanju Arhipelaga.
_________________________________________________
(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
